Знакови поред пута

RSD 720,00–RSD 840,00 са ПДВ

Иво Андрић

Настанак ове књиге можемо објаснити пишчевим предговором, откривајући у младићу Андрића и у знацима његове мисли, бележене из дана у дан: „Има народних прича које су толико општечовечанске да заборавимо кад и где смо их чули или читали, па живе у нама као успомена на наш лични доживљај. Таква је и прича о младићу који је, лутајући светом, и тражећи срећу, зашао на опасан пут за који није знао куда га води. Да се не би изгубио, младић је у дебла дрвета поред пута засецао сикирицом знаке који ће му доцније показати пут за повратак.” Годинама писане и бележене мисли, без икакавог редоследа, створиле су вредну књигу, која није оличење Андрићевог дневника, него је постала знак поред пута, намењена свим читаоцима. Својим бележењем, Андрић је хтео да читаоци сами примете како су речи, заправо, знакови, путокази, али и двосекли мачеви. Овом књигом желео је да научи читаоце како да користе речи, како да их бирају, како да их упућују… Одричући се свог власништва над овим мислима и показујући опште кроз посебно, писац Знакове поред пута читаоцима представља као једно универзално искуство.

Колико је Андрић био посвећен речима и колико их се, заправо, понекад плашио,  казује нам овај одломак: „Речи су за писца као ватра и вода у оној пословици: добре слуге, али зли господари. Оне нас носе и побеђују за нас, али нас, с времена на време, издају и одају. Оне су наша радост и наша слава; али постају наша мука и брука кад год се деси да напишемо и потпишемо неке речи као чекове без покрића.”