Сеобе

RSD 420,00–RSD 540,00 са ПДВ

Милош Црњански

Читајући Мемоаре Симеона Пишчевића, Милош Црњански одлучио је да напише Сеобе, али не као мемоарско дело, него као животопис разочараног појединца, који је у сталној борби за самоодржање народа, и који не увиђа трагичност свог положаја, али и положаја народа коме припада. Милош Црњански под појмом сеобе не сматра лутање од једног места до другог, него под тим евоцира човеково лутање у недоглед зарад налажења сопствене среће. Кроз појединце аутор објашњава психологију једног народа, који из турске Србије прелази у Аустроугарску, приморан да прихвати правила и обавезе које се намећу, потпуно другачије од уобичајених. Припадници тог народа свесно и вољно бивају ношени стихијама које га разбијају, на путу кроз омађијани круг у коме се осећање националне свести непрестано рађа, али и осећање трагичности, бесмисла и узалудности. А ми то све проналазимо у Вуку Исаковичу и у славонско–подунавском полку.

Трагика Вука и његовог народа почива на далеким фронтовима, који одводе јунаке некуд у недоглед, на којима гину из непознатих разлога, и који их тако рањене, унакажене или мртве враћају у домовину, која и није више њихова домовина. Вук своју трагичност додатно спознаје када напушта жену и децу без поздрава и када осети да га је жена, због туге и усамљености, преварила са рођеним братом Аранђелом.

Ипак, трагање за бољом Сербијом представља трагање за обећаном земљом у којој би националну свест чинило сусретње са прошлошћу, са пореклом, са самим собом, при чему се тада народу као звезда водиља јавља нада. И та звезда даје снагу за даља бесконачна лутања у бескрајном плавом кругу.