Проклета авлија / Мост на Жепи / Еx ponto

RSD 430,00–RSD 620,00 са ПДВ

Иво Андрић

У овој књизи налазе се изванредна дела великана српске књижевности – Иве Андрића. Кратки роман прстенасте структуре, Проклета авлија, отвара ову књигу, приказујући изузетан начин Андрићевог приповедања. Представљајући историју на другачији начин од вишеградске, сарајевске и травничке хронике, наилазимо на централну причу о Џем–султану, засновану на историјским чињеницима. О њој нам говори Ћамил, једна од успомена фра Петра. Осликавајући при том просторе Проклете авлије, писац као да одашиље поруку да је цео простор, па и свет ограничен, али и да је нека врста тамнице. Ипак, у том ограниченом времену постоји нешто вечно, нешто што траје. То је, свакако, Проклета авлија, чије зидине одишу људским судбинама. То је Авлија, која „живи сама за себе, са стотину промена, и увек иста.”

Мост на Жепи, приповетка написана у трећем лицу, оличење је Андрићеве најбоље приче, која описује настанак моста и његово трајање. Мост је настао из несанице, самоће и очаја везира Јусуфа, јер се у њему родила мисао о пролазности свега онога што је људско. Пробудивши жељу за очувањем својих корена, одлучио је да сагради грађевину над реком Жепом, с циљем присећања на њега и његово порекло. Неимар је саградио мост, који је попут везира и неимара – усамљен. Овом приповетком писац је желео да прикаже пропаст моћи и славе, али и да укаже на важност и трајање материјалног, нарочито оног што ће служити будућим генерацијама.

У Ex Pontu, разговору са душом, налазе се пишчева промишљања о важним егзистенцијалним питањима појединца. Кроз дело је предочено ауторово лично искуство, у настојању да се лирском монологу придода значење филизофско–поетске истине, а да се тиме задржи фабулативно–наративна основа која говори о стањима једног заточеника. Ова књига песама у прози садржи три циклуса, у којима Иво Андрић, кроз песме, разрешава борбу са траумом, изазваном тамничењем. У Епилогу, у разговору са Богом, лирско биће, богатије за једно суморно искуство, искорачило је из себе и закорачило у светлину трајања, одлучивши да живи.