Песме (Алекса Шантић)

RSD 310,00–RSD 430,00 са ПДВ

Говорећи о стиховима Алексе Шантића, Јован Дучић је једном приликом рекао: „Шантић је у свему био човек свога тла и свога времена.” Заиста, у родољубивим песмама Шантић је био такав, везан за родну груду и породицу, те тако у појединим песмама пева о патњама оних који заувек напуштају отаџбину, као у песмама Остајте овдје, Хљеб,  наглашавајући патњу као највећу муку српског народа – Ми знамо судбу. У љубавним песмама Шантић је јединствен. Ствара их на основу старих севдалинки, а мотив у скоро свим љубавним песмама јесте чежња, јер се љубав не исказује, него се чека. У овом избору се, углавном, налазе песме које опевају неостварену љубав, проузроковану чекањем. Управо се у тим песмама представљају оријентални амбијенти, попут башта, шедрвана, бехара… Овај величанствени песник волео је да пева о човековој несрећи, насталој због губитка члана породице, што је и забележено у песмама Бадње вече, Претпразничко вече, Наш стари доме. Често песник у своју поезију уводи обичне људе, како би описао и социјално, а и национално угњетавање. Прошавши оштру критику Богдана Поповића, Алекса Шантић оставио је читаоцима песништво подељено на две песничке оријентације, који, међутим, израста у песника са најлепшим елегичним мотивима и родољубивим песмама.