Чекајући Годоа

RSD 370,00–RSD 490,00 са ПДВ

Самјуел Бекет

Да би објаснио суштину људског постојања, Бекет је за своја дела користио обичне људе. Једном приликом аутора је напала скитница због које је завршио у болници, а она у затвору. Посетивши је, Бекет ју је упитао за разлог напада, на шта скитница није знала да да одговор. У том тренутку, инспирисан људском обесмишљеношћу и бесциљношћу, писац је одлучио да створи ово апсурдно дело.

Чекајући Годоа представља драму у два чина, у којој су главни ликови Владимир и Естрагон, такође, по свему судећи, скитнице. Драма говори о двојици јунака који не могу да докуче откуда су дошли и због чега су управо ту. Упркос томе, према општим законима, њих двојица нису безразложно ту, те је тако њихово ишчекивање некога и очекивано. Они очекују некаквог Годоа, за којег не знају ни да ли је човек ни да ли је Бог. Нађени на истом простору, крај осушеног дрвета, у неограниченом времену, они покушавају на различите начине да га прекрате, као да се, на пример, обесе о осушено дрво. Цела радња саткана је од ишчекивања, од спољашње обесмишљености и унутрашње празнине, те је, стога, потребан Годо, да јунацима улије наду и поврати веру. Увођењем Поца и Ликија, господара и слуге, Бекет указује на подељеност људи у свету, незнану Естрагону и Владимиру. Постојање управо оваквих ликова, попут поменутих у драми Чекајући Годоа,  представља, заправо, људску апсурдност срљања и јурцања у бесмислене људске ситуације и амбиције.

 Упркос томе, дрво је олистало, Поцо ослепео, а Годо још није дошао…