Приказано свих 9 резултата

  • Ujka-Vanja

    Ујка Вања

    RSD 250,00RSD 350,00 са ПДВ

    Антон Павлович Чехов

    Драма Ујка Вања представља једну од многобројних драма Антона Чехова. Она је, наиме, драма атмосфере у чијем је средишту унутрашњи, душевни свет човека, која долази до изражаја онда када се скривена осећања и невидљиви токови свести смењују. Овакав одабир драме открива како сукоб лежи у самом човеку, у његовој непомирљивости жеља, амбиција, чежњи и егзистенцијалне стварности.

    Радња ове драме дешава се у руској провинцији, на имању пензионисаног професора Серебрјакова, на његовом летњиковцу и траје веома кратко, отприлике дан-два, пошто је време у делима А. Чехова неодређено. Сваки чин Ујка Вање смештен је у једну просторију летњиковца, што читаоцима открива да је то, заправо, радња која се одиграва у континуитету, али и да се за то кратко време ништа ни не дешава. Ипак, с обзиром на то да је ово драма атмосфере, заплет можемо очекивати променом стања, расположења, навика која уноси немире у људске душе. Управо то проналазимо у доласку Серебрјакова и његове жене на имање, јер уносе на имање лењост, нерад и лоше навике, на које житељи нису навикли. Такође, немире душе проналазимо и у сукобу Серебрјакова и Војницког, али и у лепоти Јелене Андрејевне, која доноси немире, најпре, ујка Вањи, др Астору, али и осталим члановима драме.

    На крају драме ови се јунаци растају и враћају својим устаљеним навикама, због тога што не могу да се суоче са другима, јер су неповерљиви према себи и својим способностима. Једино што им остаје јесте да наставе животе који живе, и да се помире са тим да је њихова малопређашња борба била узалудна.


  • Kostana-Necista-krv

    Коштана / Нечиста крв

    RSD 300,00RSD 400,00 са ПДВ

    Бора Станковић

    Бора Станковић је за време својих гимназијских дана видео лепу Циганку – Коштану, која је залудела цело Врање. Сва та гледања и збивања пратио је, те је одлучио да о њој и пише, па је тако Коштана објављена 1901. године.

                Колико је Коштана залудела Врањанце, сазнајемо од свирача Демирана: „Коштанче, комшика ми беше. Седела је, ево, у ову кућу прекопута, док је не одведоше у Бању. Са њом сам свирао. А она кад запоје и заигра, да ти је четири очи, па да је се не нагледаш. Старац један у нашу малу ће умре, а Коштанче оће да види. Бре, ћути, душа ће ти испадне, казују му, а он оће…” Оно што нам је он рекао, сасвим је било довољно да разумемо због чега је у њој аутор налазио инспирацију и зашто је своје дело насловио управо овако.

                Међутим, у Нечистој крви аутор је ликове градио тако што је залазио у њихову психу и у њихова најтананија осећања, желећи да открије људске судбине кроз чулности и занесености младе Софке. Признат као најбољи реалистични роман, открива нам сурову истину о нечистој крви као проблему средине, дегенерацији куће у којој потомци бивају кажњени за раскалашни живот својих предака, о Софки која плаћа због развратног живота својих старијих, о њеној злој судбини, коју су изазвала три мушкарца: њен отац, свекар Марко и муж Томча.

                Ипак, кроз своја дела Бора је сачувао стари врањански живот, кога је осећао све више и више како је време пролазило и како га је сам све јаче бранио од заборава.


  • Kralj-Betajnove

    Краљ Бетајнове

    RSD 250,00RSD 350,00 са ПДВ

    Иван Цанкар

    Драма Краљ Бетајнове представља обимније и значајније дело Ивана Цанкара, које има основну функцију, а то је изражавање незадовољства друштва, односно пасивизма словеначког сеоског становништва, као и његову немоћ да се укључи у индустријску производњу. Заправо, она приказује процес сиромашења, пропадања и пролетеризације села.

    У овом делу драмска радња гради се на сукобљавању две личности: Кантора, представника младог словеначког капитализма и Макса Крнеца, револуционарног интелектуалца, студента и скитнице. Између њих се јављају сукоби, који, вероватно, проистичу из различитих друштвених статуса. Макс, осветољубива и поносна скитница, зна да за њега не постоји живот, већ осећа како његов пркос изазива лични пораз, па чак и смрт. С обзиром на то да Макс Крнец не поседује ништа, тај се сукоб може одвијати или на материјалном или на социјалном плану. Његова осветољубивост и понос може да се сукоби са Канторовим неморалом, али оно што њега посебно умирује јесте то што се та психолошка борба не одвија само у њему самом, него и у томе што жели да види и докаже Канторов грех. Кантор није типичан лик, него представник моћи и богатства који у себи има ипак нечег људског, што се огледа када нпр. говори како није лако поднети све то богатство и када признаје Максово убиство.

    Сходно написаном, можемо рећи како је ово ипак драма која се одвија у Кантору, која говори о његовим сумњама, о противречним изјавама, о граничним ситуацијама у којима се налази пре и после Максовог убиства. Тим поступцима драма постаје комплекснија, психолошки изнијансирана, па самим тим све што Кантор чини не представља злодела, него и свесне, промишљене чинове. Ово дело, ипак, постаје социјална драма која са собом носи пишчеву радикалну осуду, док нама, затворивши корице ове књиге, остаје да се питамо о каквој је то револуцији реч када цео народ устаје и наздравља убици поштеног човека…


  • Seobe

    Сеобе

    RSD 300,00RSD 400,00 са ПДВ

    Милош Црњански

    Читајући Мемоаре Симеона Пишчевића, Милош Црњански одлучио је да напише Сеобе, али не као мемоарско дело, него као животопис разочараног појединца, који је у сталној борби за самоодржање народа, и који не увиђа трагичност свог положаја, али и положаја народа коме припада. Милош Црњански под појмом сеобе не сматра лутање од једног места до другог, него под тим евоцира човеково лутање у недоглед зарад налажења сопствене среће. Кроз појединце аутор објашњава психологију једног народа, који из турске Србије прелази у Аустроугарску, приморан да прихвати правила и обавезе које се намећу, потпуно другачије од уобичајених. Припадници тог народа свесно и вољно бивају ношени стихијама које га разбијају, на путу кроз омађијани круг у коме се осећање националне свести непрестано рађа, али и осећање трагичности, бесмисла и узалудности. А ми то све проналазимо у Вуку Исаковичу и у славонско–подунавском полку.

    Трагика Вука и његовог народа почива на далеким фронтовима, који одводе јунаке некуд у недоглед, на којима гину из непознатих разлога, и који их тако рањене, унакажене или мртве враћају у домовину, која и није више њихова домовина. Вук своју трагичност додатно спознаје када напушта жену и децу без поздрава и када осети да га је жена, због туге и усамљености, преварила са рођеним братом Аранђелом.

    Ипак, трагање за бољом Сербијом представља трагање за обећаном земљом у којој би националну свест чинило сусретње са прошлошћу, са пореклом, са самим собом, при чему се тада народу као звезда водиља јавља нада. И та звезда даје снагу за даља бесконачна лутања у бескрајном плавом кругу.


  • Na-Drini-cuprija

    На Дрини ћуприја

    RSD 500,00RSD 600,00 са ПДВ

    Иво Андрић

    Низањем прича, поступком уланчавања, настала је сложена хроника – На Дрини ћуприја, за коју је Иво Андрић 1961. године добио Нобелову награду. Као таква, она представља хронолошки роман који прати четири века збивања око великог моста преко реке Дрине у Вишеграду, кога је изградио велики везир Мехмед паша Соколовић, пореклом из Србије. У овом роману описан је, кроз три различита раздобља, свакодневни живот вишеградске касабе, која се налази на обали реке Дрине, у заједници муслимана и хришћана. Уводећи у своја дела легенде и митове, продубљује људске патње и несреће, бранећи их од заборава, па тако Иво Андрић ово велелепно дело започиње описом вишеградског краја, али и откривањем легенди, међу којима је и легенда о Стоји и Остоји. Главни симбол приповедања јесте вечна грађевина, односно мост, који је супротстављен пролазности људског живота. Стога, он окупља око себе историјске личности и безимене ликове, који су оличење пишчеве маште.

    Мост је једина постојана и нема тачка на којој се трење и комешање осећа и види, јасније него било где другде. Мост је једини сведок који осећа антагонизам Истока и Запада. Мост је једини који остаје да траје: „А мост је и даље стајао, онакав какав је одувек био, са својом вечитом младошћу савршене замисли и добрих и великих људских дела која не знају шта је старење ни промена и која, бар тако изгледа, не деле судбину пролазних ствари овога света.


  • Ljudi-govore

    Људи говоре

    RSD 250,00RSD 350,00 са ПДВ

    Растко Петровић

    Људи говоре представља најбољу књигу Растка Петровића, која је објављена пред сам крај његовог живота. Написана у прози, она је прави путопис, јер кроз дијалоге становника сазнајемо о острву, што осликава несвакидашње лирске тренутке.

    Писац радњу овог дела смешта на два острва. Наиме, на првом острву живи богати маркиз, док на другом острву живе људе који раде за њега. Иако је у питању путопис, у њему једва да проналазимо описе, будући да је радња конципирана на дијалозима. Ми, заправо, не сазнајемо о ком острву аутор говори, као ни о којој земљи је реч, како би се постигла универзалност поруке коју писац кроз ово дело шаље. Приповедач путник, који је вероватно и сам аутор, започиње разговоре, остављајући становнике острва да причају и да откривају своје животне приче, потпуно уроњени у равнодушност својих учмалих живота. У складу са утопијским резонима, и природа је попут људи мирна и сталожена.

    Људи говоре је књига коју је Растко Петровић написао у току једног путовања: „Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизовало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао. Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре. Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универсум уопште.” Писац, оставши сам са природом, свој доживљај света види кроз трајне и нераскидиве односе, који владају и људима и природом, одлучујући да не би ваљало да се поново роди и да поново живи све испочетка, јер су рођење, живот и смрт дражесне ствари које треба да остану загонетка.

      Ипак, ово дело представља импресију о животу људи, који су ограничени само на простор једног острва на којем су и њихове судбине заточене.


  • cvece-zla

    Цвеће зла

    RSD 250,00RSD 350,00 са ПДВ

    Шарл Бодлер – синоним за човека који је непрестано хрлио идеалу и који, у исто време, није имао снаге да се одвоји од опојних дражи живота. Њему су се дивили само они који су могли да наслуте лепоте које су лежале у основи песниковог пада, а мрзели су га они који су у њему видели разузданог циника, а у његовој поезији ништа више но разврат. Ипак, он је својим песмама одредио значај европске поезије модерног доба.

    Збирку песама Цвеће зла аутор је припремао пуних десет година, да би је објавио исте године када је и Флобер објавио свој роман Мадам Бовари. Управо је због ове збирке Бодлер завршио у затвору, због оптужбе да се у књизи налазе ласцивне и неморалне песме. Цвеће зла представља најкомлекснију збирку песама у књижевности, будући да је сачињава шест циклуса, који су распоређени према смисаоним и заједничким мотивима. Песмом Читаоцу Бодлер отпочиње своју збирку песама, желећи да нам кроз њу прикаже његово виђење човековог пута. Он се обраћа читаоцу читаоцу који је дволичан, немоћан и развратан, баш као и песник сам. Обраћа му се, јер је свестан да га читалац не разуме, заправо, да га нико не разуме. У овој песми доминирају мрачне и туробне слике, попут пропадања и помамних звери, црва, шакала, змија, које симболизују чамотињу и порок.

    У првом циклусу, песмом Благослов, писац се обраћа мајци, не опраштајући јој што га је напустила и изневерила. Ироничним насловом, писац само исказује гнев који осећа према мајци, али и према осталим женама. Песмом доминара мноштво симбола, међу којима су: несхваћеност, бег од стварности, суочавање са самим собом, усамљеност. У песми Узајамности видимо све оно што одликује песникове стихове. Наиме, песма је написана у сонету, а кроз њу су видљива сва стилска средства којима се Бодлер служио како би начинио најлепше стихове. У песми Вино убице песник говори о пијанству и вештачком рају, али и пороцима, исказујући своју равнодушност према животу. Литанија Сатани представља пародију овој форми, при чему песник позива Сатану да га узме к себи, јер је доста грешан, али истовремено критикује друштво, које се толико препустило греху и пороку. Последња песма у збирци јесте Путовање. Кроз њу сазнајемо о ништавности света и пролазности живота, али и о узалудном човековом трагању и залагању. Схвативши шта је боље, песник одлази у ирационални свет смрти, откривајући ново и непознато.

    У његово време нецењена и непризната поезија, неколико деценија касније, након његове смрти, доживела је признање и тако постала узор и инспирација многима, јер је управо на њеним темељима постављена поетика симболизма, најпродорнијег књижевног правца европске модерне.


  • Gradinar

    Градинар

    RSD 250,00RSD 350,00 са ПДВ

    Рабиндранат Тагоре

    Градинар представља најуспелију збирку песама Рабиндранта Тагора, која је објављена 1913. године. То је, заправо, збирка песма упућена једној жени, али и земљи, човеку, природи и свету уопште.

    Уводном песмом, обликованом у дијалогу, Тагоре уводи читаоце у најчаробније стихове који допиру у дубину човековог срца. Дијалог између краљице и слуге осликава песника и његову изабраницу, којој је он, као што видимо из статуса, подређен. Управо нас овај разговор води ка лајт мотиву Тагориног љубавног песништва – градинарем краљичиног цветњака. Својим песмама песник саветује читаоце да љубав крију, јер кад се једном открије, она иде ка свом крају, донесећи при том бол. Али, уколико желе да је осете и да сагоре заједно са њом, онда читалац треба да верује у љубав и када она доноси бол. Међутим, уколико се читалац сусретне са својим болом, песник га својим песмама теши, говорећи му о новим љубавима, новим осећањима, новим жељама… Последња песма збирке представља песниково обраћање читаоцу у којој га позива да отвори своја врата, да погледа у даљину, да сакупља мирисне успомене, да осети живу радост пролећног јутра како би то могао да подели са другима, доносећи им радост и утеху.

    Ношени Тагориним стиховима, проналазимо најусамљеније делове свога бића који нас моле да, помоћу мелодија срца и душе, стварамо сопствену поезију, која ће бити налик оној коју видимо у Градинару.


     


  • Odabrani-stihovi

    Одабрани стихови

    RSD 250,00RSD 350,00 са ПДВ

    Рајнер Марија Рилке

    Из симболистичког наслеђа развио се највећи немачки песник Рајнер Марија Рилке, који у својој поезији негује импресионистичку музикалност и чулност. Иако је иза себе оставио обимно стваралаштво, оно ипак захтева рашчлањивање на периоде. У првом периоду свог стваралаштва, односно у најкраћем периоду, налазе се стихови обележени натуралистичким и импресионистичким елементима, са додатним социјалним мотивима. У овој фази Рилке осећа да читаоца замара мноштвом слика, представа и осећања, па стога одлучује да пише стихове, у које ће унети нешто сасвим другачије. У другој фази, односно у фази предмета, у његовим песмама субјективност је најмање видљива и један њен део се претвара у предмет и казује збивање о објекту, али које се односи на човека који посматра предмет. Сада у жижи интересовања није више опис и изглед самог предмета, него његов унутрашњи лик и начин егзистирања. У фази свејединства, односно у трећој фази, песник се кроз своје песме пита о људском бивствовању уопште, те је сада његова поезија зрелија, загонетнија и потпунија. Ове песме имају много тога заједничког са експресионизмом, при чему питања о љубави, смрти, постојању, пролазности увек остану необјашњива.

    Ипак, Рилке је сигурно највећи немачки поета, који је у својој поезији највише пажње посветио егзистенцијалним и универзалним истинама о животу, срећи, љубави и смрти, због чега његове песме, и дан-данас, бивају довољно снажне да покрену човека и да га не оставе равнодушним према филозофском изношењу важних истина о човеку.