Софокле

Вилијем Шекспир

Марин Држић

Дундо Мароје представља најбољу комедију Марина Држића, која се састоји из пет чинова и два пролога. Иако је радња смештена у Риму, сваки покрет и свака реч алудира на дубровачку стварност, чиме то контрастирање продубљује сликовитост и изазива комику.

Дундо Мароје, главни јунак ове комедије, представљен је као карактеристични представник ренесансе, као пожудни и похлепни старац, који, желећи сав новац и богатство овог света, шаље свог сина у Италију да процени какве су могућности зараде на тим просторима. Уверивши се у његову раскалашност, одузима му новац, при чему се истиче његова себичност и грамзивост. Кроз његов лик видимо представника супериорности, односно привилегованог сталежа, који се једино новцу радује, што у људима изазива жељу да такво стање искорене. Борци против таквог поретка ствари јесу, свакако, досетљиви слуга и слушкиња, који су стално уз Дунда Мароја.

Ова комедија Марина Држића написана је као сатирична критика друштва тадашњег времена, где је богатство искритиковано и где је робовање новцу приказано као највеће људско зло. Ипак, овим делом приказано је тадашње друштво, које је прошло кроз оштру критику Марина Држића. У делима аутора, оживљен је живот и продубљене су његове вредности, те је стога он, са разлогом, најистакнутији ренесансни писац наших простора.

Хомер

Франческо Петрарка

     Канцонијер представља најпознатију Петраркину збирку песама, која одише песниковим заносом и огромном платонском љубави према Лаури.

Предочена као таква, Канцонијер не представља збирку песама класичне и једноставне љубавне исповести, већ је у њој, у облику сонета, приказан сукоб песникове савести, разума, страсти и осећања. Управо је због тога ова збирка песама подељена на два дела, при чему се први део односи на оне песме које су стваране током Лауриног живота, док су у другом делу песме опеване након њене смрти. Песме у првом делу књиге препуне су страсти, гриже савести, али и хришћанске дужности, док песме у другом делу збирке доносе са собом меланхолију, тескобу, разочарање у краткоћу животног века… Лауру, кроз Петраркине стихове, видимо као божанско биће, као анђела, као оличење најбољих врлина и чедности, која код Петрарке изазива праву, земаљску љубав и страст, немире и промене расположења. Петраркини сонети, заправо, представљају континуитет осећања, али и умногоме откривају његове снове, патње, немире које изазива та љубав.

Уводећи у своје песме мотив жене, због које чезне, и без које се гасе сви сокови његовог живота, он више ни у чему не налази мира и спокоја, те је тако жена, односно Лаура, његова вечна инспирација, недокучива и недостижна, која свему даје смисао.

Сумерско-вавилонски еп

Књижевност Вавилона и Месопотамије била је веома богата, па су тако у том периоду настала многа дела, попут легенди, митова, псалми, епова… Најпознатији еп из тог периода јесте Еп о Гилгамешу, посвећен краљу Урука.

Гилгамеш, две трећине Бог, а трећина човек, владао је првобитно градом Уруком као насилни краљ, те му због тога бог неба Ану шаље јунака који ће га савладати. Направивши га од блата и пљувачке, Гилгамеш је добио новог пријатеља – Енкидуа. Након борбе, њихово пријатељство постаје толико снажно, да се чак и заједно боре против Хумбабе и небеског бика, због чега Енкиду бива кажњен небеском смрћу. Од тог тренутка, Гилгамеш почиње да трага за вечним животом. Уплашен сазнањем да је човек смртан, одлучује да оде чак и на крај света како би остварио оно што је замислио. Трагајући за леком вечности, наилази на савете о љубави, срећи, животу уопште, али и на разна искушења, која га не спутавају да трага даље. Нашавши вечну траву у језеру, одлучује да је подели са другима, јер не жели да живи вечно сам. Међутим, змија односи траву вечности и доноси сазнање да ће Гилгамеш, исто као и Енкиду, умрети.

Еп о Гилгамешу читаоцима говори о важности пријатељства, али и о нечему што је људима недостижно и неухватљиво, о вечном животу.

Молијер

Лирске народне песме имају посебну васпитну и образовну вредност, јер се у њима показује суштина традиције и улога човека. Оне омогућавају развијање естетских вредности код читалаца, као и неговање правилних односа између човека и природе, човека и осећања, човека и културног наслеђа… Лирска народна песма је, заправо, једна мала ризница која открива много тога о човековом односу према осећањима, животу и стварима.

            Колико су заиста драгоцене, видљиво је у овом избору. Књига која се налази пред нама подељена је у пет целина, односно песме су груписане према одређеним тематским целинама. Првој групи припадају обредне и обичајне песме, које опевају верске обреде попут Ускрса, Лазареве суботе, Ђурђевдана, Спасовдана, али и веома важне обичаје у животу човека. Посленичке песме, односно песме чија је тематика уско везана за рад, налазе се, такође, у овој књизи, у доста скромнијем броју. Трећу целину сачињавају верске песме, док је доста бројнија целина која опева љубав. Последњу групу сачињавају породичне песме, те је тако овим избором обухваћен читав човеков живот, представљен кроз лирску народну песму. Овај избор песама краси опширнији предговор и поговор, као и одељак Објашњења, што читаоцима омогућава упознавање са одређеним групама песама.

Епске песме су, углавном, настајале пре или после неког важног догађаја, јер је тада народни певач могао да изнесе мишљење средине која га је окруживала, као и њихове наде, стремљења и расположења. Упркос томе што су настајале одмах након догађаја, доживеле су многе промене, јер су се преносиле усменим путем, па зато данас проналазимо различите варијанте једне песме.

            С обзиром на то да су се ученици у нижим разредима срели са епским народним песмама, у овој књизи налазе се историјски догађаји до краја петнаестог века, као и песме које опевају јунаке, попут Мрњавчевића, Марка Краљевића, Јакшића, па тако Вук Ст. Караџић ове песме назива Песме старијих времена. Међу њима се посебно истичу песме Женидба Душанова, Зидање Скадра, Бановић Страхиња, које опевају јунакову величину и снагу, пожртвованост мајке за децу, али и силовитост јунака у борби за престо. Овај избор песама обухвата и песме које се везују за хајдучки и ускочки циклус, па их Вук назива Песме средњих времена. Нама свима позната јесте песма Стари Вујадин, али и песма која опева трагичну судбину једне племените жене – Хасанагиница. У циклусу Песме новијих времена садржане су само две песме, које говоре о ослобођењу Србије и Црне Горе.

Ипак, у овом драгоценом избору приказана је, кроз хронолошку перспективу, историја наше земље и наших догађаја, при чему је ова збирка, па и народне епске песме, у уској корелацији са историјом уопште.

Књига Књижевност старог века представља врсту приручника за ученике средњих школа, који је веома драгоцен за наставу српског језика и књижевности, јер умногоме допуњује градиво, предочено у њиховим уџбеницима. Приређивач је тако конципирао књигу да је посебна пажња посвећена уводним објашњењима о Старом и Новом завету, као и о Библији уопште, где се ученицима приказују особености сваке књиге, али им се указује и на важности читања Светог писма. У књизи се налази избор текстова из Старог завета, међу којима су Прича о потопу и Песма над песмама, као саставни делови програма из књижевности у средњој школи. Оно што ову књигу чини изузетном јесте то што се у њој налазе Даничићев и Милићевићев превод Песме над песмама. Милићевићев превод олакшава разумевање текста, јер се у њему, попут путоказа, налазе поднаслови који побољшавају рецепцију предоченог. О хришћанској књижевности говори се кроз избор из Новог завета, међу којима су Беседа на гори и Блаженства. Та дела су наглашена избором одломака и коментарима Теофилакта Охридског, најподобнијег тумача Јеванђеља у историји хришћанства. Оно што краси овај део књиге јесте управо то што се у њему налазе изводи Јеванђеља по Матеју и Луки, који на два начина описују живот Исуса Христа. Страдање и васкрсење Христово приказано је, такође, у овом одељку према сведочењу јеванђелиста Матеја и Јована, али и кроз коментаре Теофилакта Охридског. Примећено је како је приређивач ове књиге водио рачуна о сваком детаљу, те се тако на самом крају налази Појмовник библијских речи, мали водич кроз Библију, без којег је немогуће разумети поменуте текстове.

Књига Српска средњовековна књижевност, састављена од седамнаест целина,  представља право књижевно благо намењено ученицима првог разреда средње школе, будући да се у њој подробније говори о нашим најзначајнијим писцима и књижевним делима средњег века, почевши од Светог Саве па све до деспота Стефана Лазаревића. У првим целинима описује се важност и значај зачетника словенске писмености – Ћирила и Методија, али се, такође, и говори о почецима стварања књижевних дела на словенском језику. Од изузетног значаја је и поглавље у коме се помињу јужнословенски споменици писани глагољицом и ћирилицом, при чему је нарочита важност дата судбини најстаријег и најлепшег сачуваног писаног споменика српске књижевности – Мирослављевом јеванђељу. Потоња поглавља говоре о најстаријем књижевном језику и његовим редакцијама, док остатак књиге објашњава судбину и развој српске средњовековне књижевности. Оно што ову књигу чини посебном јесте, свакако, то што се у њој налазе одломци из житија и других списа, као и цитати најистакнутијих проучавалаца књижевности тога доба. С обзиром на то да се ученици упознају са важном и озбиљном тематиком, стил књиге је прилагођен њиховом узрасту, те их то не спутава у учењу. Ипак, ова књига, написана руком Батрића Ћаловића, поред тога што има веома велики теоријски и књижевноисторијски утицај, она представља и културолошки осврт у средњи век.