Showing 31–55 of 55 results

  • Ljudi-govore

    Људи говоре

    RSD 310,00RSD 430,00 са ПДВ

    Растко Петровић

    Људи говоре представља најбољу књигу Растка Петровића, која је објављена пред сам крај његовог живота. Написана у прози, она је прави путопис, јер кроз дијалоге становника сазнајемо о острву, што осликава несвакидашње лирске тренутке.

    Писац радњу овог дела смешта на два острва. Наиме, на првом острву живи богати маркиз, док на другом острву живе људе који раде за њега. Иако је у питању путопис, у њему једва да проналазимо описе, будући да је радња конципирана на дијалозима. Ми, заправо, не сазнајемо о ком острву аутор говори, као ни о којој земљи је реч, како би се постигла универзалност поруке коју писац кроз ово дело шаље. Приповедач путник, који је вероватно и сам аутор, започиње разговоре, остављајући становнике острва да причају и да откривају своје животне приче, потпуно уроњени у равнодушност својих учмалих живота. У складу са утопијским резонима, и природа је попут људи мирна и сталожена.

    Људи говоре је књига коју је Растко Петровић написао у току једног путовања: „Одједном, све што су људи говорили око мене конкретизовало се и ставило испред предела и грађевина које сам гледао. Најпре се обзнанило у мени оно што је данас наслов књиге: Људи говоре. Говоре ствари просте, безначајне, али зато баш претоварене оним што је живот људи и универсум уопште.” Писац, оставши сам са природом, свој доживљај света види кроз трајне и нераскидиве односе, који владају и људима и природом, одлучујући да не би ваљало да се поново роди и да поново живи све испочетка, јер су рођење, живот и смрт дражесне ствари које треба да остану загонетка.

      Ипак, ово дело представља импресију о животу људи, који су ограничени само на простор једног острва на којем су и њихове судбине заточене.


  • cvece-zla

    Цвеће зла

    RSD 310,00RSD 430,00 са ПДВ

    Шарл Бодлер – синоним за човека који је непрестано хрлио идеалу и који, у исто време, није имао снаге да се одвоји од опојних дражи живота. Њему су се дивили само они који су могли да наслуте лепоте које су лежале у основи песниковог пада, а мрзели су га они који су у њему видели разузданог циника, а у његовој поезији ништа више но разврат. Ипак, он је својим песмама одредио значај европске поезије модерног доба.

    Збирку песама Цвеће зла аутор је припремао пуних десет година, да би је објавио исте године када је и Флобер објавио свој роман Мадам Бовари. Управо је због ове збирке Бодлер завршио у затвору, због оптужбе да се у књизи налазе ласцивне и неморалне песме. Цвеће зла представља најкомлекснију збирку песама у књижевности, будући да је сачињава шест циклуса, који су распоређени према смисаоним и заједничким мотивима. Песмом Читаоцу Бодлер отпочиње своју збирку песама, желећи да нам кроз њу прикаже његово виђење човековог пута. Он се обраћа читаоцу читаоцу који је дволичан, немоћан и развратан, баш као и песник сам. Обраћа му се, јер је свестан да га читалац не разуме, заправо, да га нико не разуме. У овој песми доминирају мрачне и туробне слике, попут пропадања и помамних звери, црва, шакала, змија, које симболизују чамотињу и порок.

    У првом циклусу, песмом Благослов, писац се обраћа мајци, не опраштајући јој што га је напустила и изневерила. Ироничним насловом, писац само исказује гнев који осећа према мајци, али и према осталим женама. Песмом доминара мноштво симбола, међу којима су: несхваћеност, бег од стварности, суочавање са самим собом, усамљеност. У песми Узајамности видимо све оно што одликује песникове стихове. Наиме, песма је написана у сонету, а кроз њу су видљива сва стилска средства којима се Бодлер служио како би начинио најлепше стихове. У песми Вино убице песник говори о пијанству и вештачком рају, али и пороцима, исказујући своју равнодушност према животу. Литанија Сатани представља пародију овој форми, при чему песник позива Сатану да га узме к себи, јер је доста грешан, али истовремено критикује друштво, које се толико препустило греху и пороку. Последња песма у збирци јесте Путовање. Кроз њу сазнајемо о ништавности света и пролазности живота, али и о узалудном човековом трагању и залагању. Схвативши шта је боље, песник одлази у ирационални свет смрти, откривајући ново и непознато.

    У његово време нецењена и непризната поезија, неколико деценија касније, након његове смрти, доживела је признање и тако постала узор и инспирација многима, јер је управо на њеним темељима постављена поетика симболизма, најпродорнијег књижевног правца европске модерне.


  • Gradinar

    Градинар

    RSD 310,00RSD 430,00 са ПДВ

    Рабиндранат Тагоре

    Градинар представља најуспелију збирку песама Рабиндранта Тагора, која је објављена 1913. године. То је, заправо, збирка песма упућена једној жени, али и земљи, човеку, природи и свету уопште.

    Уводном песмом, обликованом у дијалогу, Тагоре уводи читаоце у најчаробније стихове који допиру у дубину човековог срца. Дијалог између краљице и слуге осликава песника и његову изабраницу, којој је он, као што видимо из статуса, подређен. Управо нас овај разговор води ка лајт мотиву Тагориног љубавног песништва – градинарем краљичиног цветњака. Својим песмама песник саветује читаоце да љубав крију, јер кад се једном открије, она иде ка свом крају, донесећи при том бол. Али, уколико желе да је осете и да сагоре заједно са њом, онда читалац треба да верује у љубав и када она доноси бол. Међутим, уколико се читалац сусретне са својим болом, песник га својим песмама теши, говорећи му о новим љубавима, новим осећањима, новим жељама… Последња песма збирке представља песниково обраћање читаоцу у којој га позива да отвори своја врата, да погледа у даљину, да сакупља мирисне успомене, да осети живу радост пролећног јутра како би то могао да подели са другима, доносећи им радост и утеху.

    Ношени Тагориним стиховима, проналазимо најусамљеније делове свога бића који нас моле да, помоћу мелодија срца и душе, стварамо сопствену поезију, која ће бити налик оној коју видимо у Градинару.


     


  • Odabrani-stihovi

    Одабрани стихови

    RSD 310,00RSD 430,00 са ПДВ

    Рајнер Марија Рилке

    Из симболистичког наслеђа развио се највећи немачки песник Рајнер Марија Рилке, који у својој поезији негује импресионистичку музикалност и чулност. Иако је иза себе оставио обимно стваралаштво, оно ипак захтева рашчлањивање на периоде. У првом периоду свог стваралаштва, односно у најкраћем периоду, налазе се стихови обележени натуралистичким и импресионистичким елементима, са додатним социјалним мотивима. У овој фази Рилке осећа да читаоца замара мноштвом слика, представа и осећања, па стога одлучује да пише стихове, у које ће унети нешто сасвим другачије. У другој фази, односно у фази предмета, у његовим песмама субјективност је најмање видљива и један њен део се претвара у предмет и казује збивање о објекту, али које се односи на човека који посматра предмет. Сада у жижи интересовања није више опис и изглед самог предмета, него његов унутрашњи лик и начин егзистирања. У фази свејединства, односно у трећој фази, песник се кроз своје песме пита о људском бивствовању уопште, те је сада његова поезија зрелија, загонетнија и потпунија. Ове песме имају много тога заједничког са експресионизмом, при чему питања о љубави, смрти, постојању, пролазности увек остану необјашњива.

    Ипак, Рилке је сигурно највећи немачки поета, који је у својој поезији највише пажње посветио егзистенцијалним и универзалним истинама о животу, срећи, љубави и смрти, због чега његове песме, и дан-данас, бивају довољно снажне да покрену човека и да га не оставе равнодушним према филозофском изношењу важних истина о човеку.


  • Hamlet

    Хамлет

    RSD 370,00RSD 490,00 са ПДВ

    Вилијем Шекспир

    Ова трагедија над трагедијама се већ четири века приказује на позорници широм света, остављајући за собом лавину нових мисли и тумачења. Наиме, ово Шекспирово најбоље дело стекло је популарност захваљујући проблематичној тематици, која у читаоце уноси само загонетност и тајновитост. Описујући несагласност између Хамлетове душе и своје истинске и праве обавезе у спољашњем свету, Шекспир је изградио Хамлета,  тридесетогодишњег ученог и образованог младића, односно данског краљевића. Не долазивши у сукобе ни са ким, Хамлет је веровао како је свет безбрижно место и како је право оличење и визија доброте, све до оног трена док није сазнао како му је отац изненада умро и како је престо наследио његов стриц. Од тог момента упознајемо Хамлетову другу страну, тајанствену и скептичну, али и видимо раздвојеност између његове душе и света, као и бол коју му доноси тешка неправда. Желећи да открије праву истину о убиству, Хамлет одлучује да је најбоље да се претвара да је луд, служећи се посебним речима које су само средство осмишљеног лудила у свету који је за њега сада тамница. Долазак путујућег позоришта савршено је искористио како би режирао представу Мишоловка, на основу које би краљ Клаудије, алузијом, препознао сопствени злочиначки чин. Наручивши убиство Хамлета, Хамлет скида маску лудила и одлучује да делује, јер лишити Данске таквог краља није грех, него потреба. У расправи са мајком, он је вређа, с намером да у њој изазове грижу савести због те неморалне преудаје. Борба са неправдом отпочиње и први у њој страда Полоније, а убрзо потом и његова чиста и невина душа – ћерка Офелија. У сукобу са Лаертом, као победник излази само Хорације, Хамлетов одани колега са студија, који остаје да ову причу исприча надолазећем данском краљевићу – Фортинбрасу, који Хамлету одаје почаст.

                Ова трагедија са елементима братоубиства стекла је изузетно место како у књижевности, тако и у уметности уопште. Данас, читајући ово дело, сазнајемо о људској злоби и неправди, али се истовремено и питамо да ли је Хамлет сам себи наметнуо овај проблем. Заправо, да ли је Хамлет страдао у борби са самим собом?


  • Basta-sljezove-boje

    Башта сљезове боје

    RSD 370,00RSD 490,00 са ПДВ

    Бранко Ћопић

    Збирка приповедака Башта сљезове боје ретроспективно нас враћа у прошлост, у детињство нашег писца – Бранка Ћопића, описујући нам његов завичај, али и догађаје који су обележили најлепше дане његовог живота. Ова књига почиње писмом, које је Бранко упутио свом преминулом пријатељу Зији Диздаревићу, јер је осећао потребу да свој страх од старости и смрти подели са њим. Како читаоце не би оптерећивао суморним и црним мислима, написао је ову књигу и одвео их у свет јаве и сна, у свет детињства.

    У првом делу књиге – Јутра плавог сљеза писац своје приповедање започиње приповетком Башта сљезове боје, у којој се срећемо са најомиљенијим пишчевим ликом – деда Радетом. Немоћан да поправи свет, аутор се враћа у детињство, у тело дечака, и с његовог аспекта нам говори о својим доживљајима из детињства, присећајући се деда Радета, чича Ниџе и многих других. Увођењем деда Радета, јединственог и тврдоглавог јунака по свом уверењу, читаоцима се улива вера и оптимизам у неки лепши и праведнији свет, што Бранкове приповетке чини још дражеснијим. Приповетке које припадају првом делу збирке несумњиво одишу лепотом пишчевог завичаја, али и богатством и топлином емоција које из њих проистичу. У другом делу збирке, Дани црвеног сљеза, Бранко је у поодмаклим годинама, али се присећа како је лепо било истраживати на ујаковом тавану, препуним тајнама и изненађења и трагати за суровим бојовницама голубијег срца. А враћање у пишчево детињство значи враћање у наша детињства…

    „Негдје иза мене у овоме свијету је село Хашани, кућа мог ујака и моје године између седме и дванаесте, дани дјетињства, старији и мудрији од Колумба, Тесле и барутних изумитеља, дани кад смо били врло смјели и безгранично богати.”


  • Prokleta-avlija-Most-na-Zepi-Ex-ponto

    Иво Андрић

    У овој књизи налазе се изванредна дела великана српске књижевности – Иве Андрића. Кратки роман прстенасте структуре, Проклета авлија, отвара ову књигу, приказујући изузетан начин Андрићевог приповедања. Представљајући историју на другачији начин од вишеградске, сарајевске и травничке хронике, наилазимо на централну причу о Џем–султану, засновану на историјским чињеницима. О њој нам говори Ћамил, једна од успомена фра Петра. Осликавајући при том просторе Проклете авлије, писац као да одашиље поруку да је цео простор, па и свет ограничен, али и да је нека врста тамнице. Ипак, у том ограниченом времену постоји нешто вечно, нешто што траје. То је, свакако, Проклета авлија, чије зидине одишу људским судбинама. То је Авлија, која „живи сама за себе, са стотину промена, и увек иста.”

    Мост на Жепи, приповетка написана у трећем лицу, оличење је Андрићеве најбоље приче, која описује настанак моста и његово трајање. Мост је настао из несанице, самоће и очаја везира Јусуфа, јер се у њему родила мисао о пролазности свега онога што је људско. Пробудивши жељу за очувањем својих корена, одлучио је да сагради грађевину над реком Жепом, с циљем присећања на њега и његово порекло. Неимар је саградио мост, који је попут везира и неимара – усамљен. Овом приповетком писац је желео да прикаже пропаст моћи и славе, али и да укаже на важност и трајање материјалног, нарочито оног што ће служити будућим генерацијама.

    У Ex Pontu, разговору са душом, налазе се пишчева промишљања о важним егзистенцијалним питањима појединца. Кроз дело је предочено ауторово лично искуство, у настојању да се лирском монологу придода значење филизофско–поетске истине, а да се тиме задржи фабулативно–наративна основа која говори о стањима једног заточеника. Ова књига песама у прози садржи три циклуса, у којима Иво Андрић, кроз песме, разрешава борбу са траумом, изазваном тамничењем. У Епилогу, у разговору са Богом, лирско биће, богатије за једно суморно искуство, искорачило је из себе и закорачило у светлину трајања, одлучивши да живи.


  • Faust

    Фауст

    RSD 430,00RSD 620,00 са ПДВ

    Јoхан Волфганг Гете

    Гледавши у детињству луткарску представу с мотивом Фауста, мали Гете никако није могао да заборави лик Фауста. Како је време пролазило, тај лик је бивао све снажнији, да би, напослетку, и оживео у Гетеовој књизи. Оно што нам је Гете оставио јесте, засигурно, ова величанствена књига – Фауст, толико лелујава и снажна, права слика драмско–епске форме, која кроз своје целине, било мање или веће, осликава животни пут главног јунака Фауста. У дијалогу Бога и Мефистофела, спознајемо о ученом младићу, односно Фаусту, који се бори између жеље да открије све тајне света и људске ништавности и немоћи која му онемогућава да открије суштину и смисао човековог битисања. Уморан од тога што му наука, а касније ни магија, није помогла да схвати суштину свог постојања, помишља на самоубиство, а спас у томе доносе црквена звона, која га враћају у стварност, међу људе. Тада се упознаје са демоном, са Мефистофелом, који жели да му покаже како се хедонизам постиже у свакодневном задовољавању нагона и страсти, а не у учењу и истраживању. Дружење са Мефистофелом постаје пут великих и малих уживања, почевши од студентских пијанки у Ауербаховом подруму. Гете је желео да његов јунак доживи љубав, па га тако подмлађује како би се заљубио у Гретицу, која у њему буди чиста осећања и мисли и која му помаже да схвати да је он, заправо, биће небеског и земаљског порекла. Међутим, Фауст не одустаје од лутања…

                Ово неуједначено дело, које, према речима Гетеа, има и почетак и крај, а ипак није целина, изражава оно што се у нама бори годинама, вековима. Наша жеља за сазнањем, за оним бесконачним, за недостижним, буди у нама једног Мефистотела, налик оном у Фаусту и управо та жеља за недохватљивом истином чини нас људима. Гете је овим делом само желео да нам каже да је свако од нас, заправо Фауст, који у себи носи клицу мефистофеловског зла, Гретине доброте и Фаустовог трагања.


  • Cekajuci-Godoa

    Чекајући Годоа

    RSD 370,00RSD 490,00 са ПДВ

    Самјуел Бекет

    Да би објаснио суштину људског постојања, Бекет је за своја дела користио обичне људе. Једном приликом аутора је напала скитница због које је завршио у болници, а она у затвору. Посетивши је, Бекет ју је упитао за разлог напада, на шта скитница није знала да да одговор. У том тренутку, инспирисан људском обесмишљеношћу и бесциљношћу, писац је одлучио да створи ово апсурдно дело.

    Чекајући Годоа представља драму у два чина, у којој су главни ликови Владимир и Естрагон, такође, по свему судећи, скитнице. Драма говори о двојици јунака који не могу да докуче откуда су дошли и због чега су управо ту. Упркос томе, према општим законима, њих двојица нису безразложно ту, те је тако њихово ишчекивање некога и очекивано. Они очекују некаквог Годоа, за којег не знају ни да ли је човек ни да ли је Бог. Нађени на истом простору, крај осушеног дрвета, у неограниченом времену, они покушавају на различите начине да га прекрате, као да се, на пример, обесе о осушено дрво. Цела радња саткана је од ишчекивања, од спољашње обесмишљености и унутрашње празнине, те је, стога, потребан Годо, да јунацима улије наду и поврати веру. Увођењем Поца и Ликија, господара и слуге, Бекет указује на подељеност људи у свету, незнану Естрагону и Владимиру. Постојање управо оваквих ликова, попут поменутих у драми Чекајући Годоа,  представља, заправо, људску апсурдност срљања и јурцања у бесмислене људске ситуације и амбиције.

     Упркос томе, дрво је олистало, Поцо ослепео, а Годо још није дошао…


  • Dervis-i-smrt

    Дервиш и смрт

    RSD 500,00 са ПДВ

    Меша Селимовић

    Роман Дервиш и смрт представља најзначајније дело у стваралаштву Меше Селимовића, али и значајно место у нашој књижевности. У ово дело аутор је уложио оно најбоље што је имао у себи, учинивши да оно буде посебно у стилу, језику, филозофији живота, као и психолошкој анализи. Захваљујући овоме, Дервиш и смрт данас представља сам врх наше романескне прозе, оличен у психолошком и лирском–медитативном роману. Главни јунак – Ахмед Нурудин, кроз ово дело, исписује свој животопис, чинећи га првенствено романом лика, јер је од почетка до краја књиге Ахмед централна личност, односно личност о којој се стално мисли или пак говори. Ахмед Нурудин, шеик из мевлевијског реда, потресен смрћу брата кроз овај роман преиспитује постојање свог места у свету, као и смисао човековог постојања, отварајући понор између начела и појединачног живота. Његова визија живота довела га је до поразног сазнања да је живот прошао у празнини и неискоришћености, у узалудности и бесмислу, без јасних трагова. До истог тог сазнања долази и његов искрени пријатељ Хасан, који је живот схватао као шароликост и свежину. Обојица дозивају безазлено небо детињства, чисте стазе, насмејано и мило постојање, али све је то пуста варка у суровом и сложеном свету из којег настаје горка изрека да је сваки човек увек на губитку.

    Тако је смрт позвала и Ахмеда: „Позивам за свједока Судњи дан, и душу што сама себе кори; позивам за свједока вријеме, почетак и свршетак свега – да је сваки човјек увијек на губитку.”


  • Zlocin-i-kazna

    Злочин и казна

    RSD 650,00RSD 770,00 са ПДВ

    Фјодор Михаилович Достојевски

    Роман Злочин и казна  је изузетни пример модерног психолошког романа, у коjем је Достојевски приказао сурову егзистенцију једног младог студента – Раскољникова, амбициозног и рационалног младића.

                Описујући његов студентски живот, Достојевски је пажњу придавао ономе што је Раскољникова највише оптерећивало. Живот у беди и непосредном окружењу наводио га је на разноразна проматрања, која би му помогла у борби за животну егзистенцију. Како је време одмицало, Раскољников је схватио да би му убиство газдарице, старе лихварке, једино помогло, јер би помоћу њеног новца могао достојно да живи. Међутим, и при самом размишљању уочавамо раскол у Раскољникову: убиство старице би помогло многима попут њега, али му хришћанска и морална начела говоре да у сваком злочину лежи људска промашеност. Упркос томе, одлучује да себе сврста у групу изузетних људи, у којој је злочин или било који други грех објашњив само уколико он води до некаквог напретка. При томе, јаку жељу за убиством старе лихварке буди писмо његове мајке у којем му саопштава како се његова сестра Дуња удаје да би му обезбедила новац за завршетак студија. Поражен тим сазнањем, Раскољников убија старицу и од тада постаје човек на међи, човек у борби између добра и зла. У својој страдалачкој судбини, сусреће људе сличне њему: Свидригајлова – човека гнусне прошлости, као и сиромашну породицу Мармеладов. На путу ка свом избављењу помажу му Разумихин и Соња, али и Порфирије Петрович, наводећи га да призна кривицу. Спознавши у Соњи доброту, Раскољников одлучује да се суочи са злочином. По први пут узима Јеванђеље које му је Соња у затвору донела, верујући у своје спасење и у њена убеђења.

    Седам година затвора изгледало је као седам дана у тренуцима среће, а „Раскољников још није знао да се нови живот не добија бадава, да га треба скупо купити, платити га великим, будућим подвигом… Али ту почиње једна нова повест, повест поступног обнављања човековог, повест поступног препорађања његовог, поступног прелаза из једног света у други, познанства са новом, досад незнаном стварношћу.”


  • Pesme-8

    Песме (Јован Јовановић Змај)

    RSD 310,00RSD 430,00 са ПДВ

    У овој књизи сачињен је избор Змајевих песама из његовог свеукупног стваралаштва. Ову збирку Песме отвара песма Песма о песми, која истиче песникову животну посвећеност, као и песма Светли гробови, која је посвећена његовом мртвом пријатељу – Ђури Јакшићу. Поједине песме објединио је у збирку Певанија како би описао духовни и душевни живот Срба у другој половини деветнаестог века, па се тако и у овом избору налазе одабране песме из те збирке. У песми Народ Змај се обраћа људима на државном врху у жељи да код њих пробуди свест о поштовању рада и залагања једноставног, обичног човека – сељака. Ипак, у овој књизи превладавају песме за децу у којима проналазимо топлину и искрену, праву родитељску љубав. Змајеву наклоност према деци објашњавамо кроз његову несрећну породичну судбину, али и кроз логичку спознају да будућност лежи у младом нараштају. Песмом Пачија школа Змај на шаљив начин говори о једном новом почетку у одрастању деце – припреми и поласку у школу. Тако, у песмама, са којима се овде сусрећемо, Змаја видимо и као дечјег песника и као лиричара и као сатиричара, што је и уочљиво у његовим песмама, попут Кад сам био, где песник разговора са својом мртвом драгом о ћерки Смиљки, која тек учи да говори и хода. Дирљив тренутак уочавамо у Змајевом обећању где се заклиње мртвој жени како ће своју ћерку довести на њен гроб чим проговори. Међутим, у песми Како је ђаво ногу скрхао уочавамо Змајев хумор кроз сатирично приказивање ђавола.

    Утонувши у стихове Јована Јовановића Змаја, уочавамо колика је снага и пространство његове свестраности и креативности, али и спознајемо колико је тежак и суморан живот човека кога ухвати овакав грч зле коби.


  • Pesme-2

    Песме (Бранко Радичевић)

    RSD 310,00RSD 430,00 са ПДВ

    У овој изузетној збирци обухваћене су песме из свих епоха Бранковог стваралаштва, па се тако на самом почетку сусрећемо са најлепшим лирским песмама које несумњиво исказују Бранков таленат. У песми Циц та љубав исказује још увек само жељу, док се у песмама Девојка на студенцу и Враголије приказује почетак љубавног разговора и развијање једног љубавног односа, што осликава трилогију Бранкове немирне младости. Његова песма Ђачки растанак сматра се, свакако, једном од најуспелијих, поготово јер се везује за весели и чулни период његовог живота, у којем он полако почиње да предосећа своју смрт. Елегијом Кад млидија’ умрети испевано је гашење песниковог живота и његово припремање за одлазак. Поред ових песама, у збирци су се нашле и његове две епске песме – Гојко и Хајдуков гроб, које нису заживеле као успешне. Гојко је настала преправљањем песме Милета и казује о борби против Турака, док Хајдуков гроб своју радњу везује за хајдучко доба. Поему Туга и опомена посвећује Вуковој кћерки, Мини Караџић, коју инспирише нека тајна љубав. Опевајући Фрушку гору, Бранко чини своје песме драгоценим, достижући при том врхунац у свом песништву. Будући да је песник био уско везан за период у коме је живео, читаоцима се понекад чини нејасним. Међутим, упркос томе, многи критичари величају Бранка као аутора, при чему говоре да његове песме бивају вечне, чак и онда кад се нама чине веома старим.


  • Pesme-3

    Песме (Ђура Јакшић)

    RSD 310,00RSD 430,00 са ПДВ

    Ђура Јакшић

                Ђура Јакшић, песник који је ишао властитим путем, у лирској поезији оставља огромно богатство, будући да су његове песме искрене и доживљене, музикалне и сликовите, са егзалитарним тоном и поетским заносом. Да је то заиста тако, потврдио нам је П. Кочић приликом двадесетпетогодишњице смрти Ђуре Јакшића: „Ниједан наш пјесник, ни прије ни данас, није писао своје пјесме тако истинским, тако дубоко искреним и врелим надахнућем као Ђура, те то је узрок да се и данас Јакшић, док су други готово заборављени и забачени, врло пријатно чита. Његове нас пјесме загријевају, одушевљавају и потресају. Нека топла и њежна свјежина струји кроз њих. Да је љепота у умјетности бесмртна, познато је. Али има још нешто у умјетности што је бесмртније: живот. Његова је лирика пуна живота, живота који плаче, јауче, пишти и у болу бјесни; живота који љуби, уздише, чезне; живота који куне и проклиње и сам дан рођења…” Наиме, читајући песме у овој збирци, а и шире, уверавамо се да је то заиста тако, јер су његове песме одрази тренутног стања и расположења. У његовим љубавним песмама осети се топлина, меко и тихо тепање упућено драгој, без употребе сувишних и ‘кичастих’ епитета. Међутим, наилазимо и на оне песме у којима песник износи своје боли, патње, несреће, које вуку корене из његовог стварног живота. У тим песмама песник је вагабунд, незадовољан и несрећан, па се својим песмама исповеда, говорећи им о његовој несрећној судби. У родољубивим песмама, опевајући многе историјске тренутке, Јакшић је одважан јунак, прави херој из народа који се бори за слободу и правду свога народа. Управо су нам ови поменути конфликти, љутње и огорчености изродили једног изванредног песника, иноватара у лирској поезији, чија дела ми данас држимо у својим рукама.


  • Pesme-4

    Песме (Алекса Шантић)

    RSD 310,00RSD 430,00 са ПДВ

    Говорећи о стиховима Алексе Шантића, Јован Дучић је једном приликом рекао: „Шантић је у свему био човек свога тла и свога времена.” Заиста, у родољубивим песмама Шантић је био такав, везан за родну груду и породицу, те тако у појединим песмама пева о патњама оних који заувек напуштају отаџбину, као у песмама Остајте овдје, Хљеб,  наглашавајући патњу као највећу муку српског народа – Ми знамо судбу. У љубавним песмама Шантић је јединствен. Ствара их на основу старих севдалинки, а мотив у скоро свим љубавним песмама јесте чежња, јер се љубав не исказује, него се чека. У овом избору се, углавном, налазе песме које опевају неостварену љубав, проузроковану чекањем. Управо се у тим песмама представљају оријентални амбијенти, попут башта, шедрвана, бехара… Овај величанствени песник волео је да пева о човековој несрећи, насталој због губитка члана породице, што је и забележено у песмама Бадње вече, Претпразничко вече, Наш стари доме. Често песник у своју поезију уводи обичне људе, како би описао и социјално, а и национално угњетавање. Прошавши оштру критику Богдана Поповића, Алекса Шантић оставио је читаоцима песништво подељено на две песничке оријентације, који, међутим, израста у песника са најлепшим елегичним мотивима и родољубивим песмама.


  • Pesme-5

    Песме (Јован Дучић)

    RSD 310,00RSD 430,00 са ПДВ

    Ова збирка песама обухвата песме следбеника Војислава Илића, односно Јована Дучића, из војиславске, парнасо-симболистичке и постсимболистичке фазе Војислављевог стваралаштва. Песме су сврставане према Дучићевој хронологији, па изгледа као да се у збирци налази девет певања. Ушавши у епоху класичних српских песника, о Дучићу и његовом стваралаштву почиње много да се говори, па тако врхунац у стваралаштву постиже описним песмама у којима пева о свету који га окружује, уткајући у њега своја најдубља осећања. Тако су у Јадранским сонетима видљиви описи природе, који, заправо, осликавају стање песникове душе, док песме које осликавају песникове изразе мисли и слобода, срећемо у циклусима Вечерње песме и Сунчане песме. О љубави Дучић пева кроз своја искуства и доживљаје, па је жена за њега идеал, химера о којој се само сања, односно сазнање, што је и видљиво у циклусу Душа и ноћ. Његове родољубиве песме налазимо у циклусима садржаним у овој збирци – Царски сонети и Моја отаџбина – и у њима он опева личности из наше историје и велича Србина Душанове Србије, док данашњег човека оштро критикује. Поезија Дучића је, свакако, отмена, одмерена и ритмична, у којој једва да проналазимо самог песника, скривеног негде међу симболима.


  • Pesme-6

    Песме (Милан Ракић)

    RSD 310,00RSD 430,00 са ПДВ

    Вођен идејама француских симболиста и парнасоваца, у српској књижевности деветнаестог века рађа се Милан Ракић, песник који се одупро утицају Војислава Илића. Уносећи прецизност и јасну форму у своје стихове, песник оставља иза себе разноврсне песме, али не толико великог обима. Сматра се да је песник био живахан и пун полета када је говорио о љубави, те се у овој збирци налази одељак који говори само о љубави. За њега је љубав страст и тренутак, као и оно све што је лично и конкретно, без икаквог уздизања. Тако се, на пример, у Искреној песми отварају чулни и еротски односи, као и засићеност и равнодушност која настаје када страст прође, док се у  Очајној песми опевају боли које настају када љубавни занос престане. У одељку који је у овој збирци насловљен као Друге песме налазе се управо оне песме које у песниково стваралаштво уносе скептицизам и песимизам, али и оне које опевају туђе несреће и невоље. Једна од таквих песама јесте Долап, која алегорично говори о човековом ропству. Песник се једино у родољубивим песмама ослобађа у потпуности свог песимизма, те на тај начин ствара најлепше песме везане за нашу прошлост. Њима је посвећен трећи део збирке – На Косову. Опроштајном песмом Милан Ракић опрашта се од поезије, задржавајући оно рационално и парнасовско у себи. Дакле, поезија Милана Ракића је искрена и чиста, са јасним изразима и јаким мислима и осећањима, па је, захваљујући томе, ушла у нашу књижевност и представила врхунац наше грађанске лирике.


  • Pripovetke-i-satire

    Приповетке и сатире

    RSD 370,00RSD 490,00 са ПДВ

    У овој књизи налазе се одабране приповетке најистакнутијег писца сатире у српској књижевности деветнаестог века. Избор отварају управо приповетке и хумореске, међу којима су Позориште у паланци и Митрополитов мачор, које извргавају руглу неспремне глумце и понизне грађане. У другом делу књиге налазе се Домановићеве сатире, брижљиво одабране, што чини да се надовезују једна на другу. Приређивач започиње други део збирке сатиром Укидање страсти, у којој исмева човекову подређеност, покорност и послушност. У сатири Данга аутор подругљиво говори о људима који се боје власти и слободне мисли, поредивши их са стоком која бива жигосана пред одлазак у кланицу, док кроз сатиру Мртво море даје гротескну слику људи „дремљивих, подбулих од спавања, неки дремају стојећи, уста им полуотворена”, односно гротескну слику безвољних људи. Делом Марко Краљевић по други пут међу Србима писац оживљава народног јунака како би га упоредио са нашим народом и како би, кроз његове особине, открио неспособност људи да се суоче и да препознају изворне и аутентичне особине правог Марка Краљевића. У свом стваралаштву Домановић велику пажњу поклања историјским тренуцима, те тако своју сатиру Вођа смешта у време Николе Пашића, при чему указује на људску потребу за савршеним вођом и савршеном земљом. Попут Нушића, и Домановић отворено говори о раду државног апарата за време династије Обреновића, што је и предочено у сатири Страдија. Управо у овој сатири до изражаја долази пишчева имагинација, представљена комбинацијом сатире, гротеске и фантастике. Својим опусом ушао је у српску књижевност и, сасвим заслужно, понео титулу утемељитеља сатире, која му припада и дан-данас.

     


  • Znakovi-pored-puta

    Знакови поред пута

    RSD 720,00RSD 840,00 са ПДВ

    Иво Андрић

    Настанак ове књиге можемо објаснити пишчевим предговором, откривајући у младићу Андрића и у знацима његове мисли, бележене из дана у дан: „Има народних прича које су толико општечовечанске да заборавимо кад и где смо их чули или читали, па живе у нама као успомена на наш лични доживљај. Таква је и прича о младићу који је, лутајући светом, и тражећи срећу, зашао на опасан пут за који није знао куда га води. Да се не би изгубио, младић је у дебла дрвета поред пута засецао сикирицом знаке који ће му доцније показати пут за повратак.” Годинама писане и бележене мисли, без икакавог редоследа, створиле су вредну књигу, која није оличење Андрићевог дневника, него је постала знак поред пута, намењена свим читаоцима. Својим бележењем, Андрић је хтео да читаоци сами примете како су речи, заправо, знакови, путокази, али и двосекли мачеви. Овом књигом желео је да научи читаоце како да користе речи, како да их бирају, како да их упућују… Одричући се свог власништва над овим мислима и показујући опште кроз посебно, писац Знакове поред пута читаоцима представља као једно универзално искуство.

    Колико је Андрић био посвећен речима и колико их се, заправо, понекад плашио,  казује нам овај одломак: „Речи су за писца као ватра и вода у оној пословици: добре слуге, али зли господари. Оне нас носе и побеђују за нас, али нас, с времена на време, издају и одају. Оне су наша радост и наша слава; али постају наша мука и брука кад год се деси да напишемо и потпишемо неке речи као чекове без покрића.”


  • Pripovetke

    Приповетке

    RSD 430,00RSD 560,00 са ПДВ

    Милован Глишић

    Творац српске реалистичке приповетке – Милован Глишић, али и следбеник револуционарних идеја Светозара Марковића, настојао је да у својим делима буде аналитичан и да опише све недостатке у друштву. Тако у његовим приповеткама читамо о животима зеленаша, интережџија, каишара, али и сазнајемо о негативним особинама државних чиновника, свештеника или пак учитеља. Желећи да представи верну слику колектива, аутор ниједног јунака не издваја, већ је у његовим делима   сваки појединац подложан оштрици његове критике. На пример, у приповеци Глава шећера, садржаној у овом избору, аутор говори о корумпираним представницима власти, зеленашима, подмићивању и о егоизму као свакодневној појави у животу Срба. Из односа главног јунака, Радана, према учитељу видимо шта писац, заправо, мисли о граду и о селу; спознајемо колико су фолклорни елементи важни у пишчевом стваралаштву, док поистовећивање са пишчевим животом видимо у епизоди када главни јунак, Радан, позајмљује паре од зеленаша Давида. Писац оштро критикује тадашњу власт, али и примитивне особине, попут бахатости, неумерености, које примећује код квазиугледних људи у селу. У оваквој средини етикету трагичког јунака задобија сиромашни кмет, те се тако ова приповетка завршава суморно, баш као и Раданов живот. Међутим, у приповеци Прва бразда аутор, кроз лик Мионе, говори о људској величини, издржљивости, о храбрости, будући да она постаје двоструки борац и победник свог огњишта. У оваквим малобројним ликовима Глишић види наду,  јер једино такви јунаци могу извести ово друштво из чаме. Милован Глишић је својим књижевним опусом приказао друштвене недостатке и разлоге спотицања нашег друштва, остављајући погодно тло за друштвени и културни развој.


  • Izabrane-pripovetke

    Изабране приповетке

    RSD 430,00RSD 560,00 са ПДВ

    Лаза K. Лазаревић

    О српском реалисти Лази Лазаревићу се, захваљујући његовим још увек актуелним делима и великом интересовању читалаца, и данас говори. Лазаревић је свој књижевни опус усмерио на представљању патријархалне заједнице, али и на тумачењу психолошког профила појединца, стварајући притом раскол између спољашњег и унутрашњег света јунака. Управо ће такви расколи донети Лазаревићу титулу најбољег писца психолошке приповетке, те уопште није чудно што су његова дела значењски толико комплексна, да изнова код књижевних критичара отварају поводе за нове полемике. У свом стваралаштву највише је придавао значаја традиционалној заједници, показујући њене супротности, унутрашње сукобе и одступања од њене стереотипне пројекције, с циљем њеног разобличавања. Симптоме разобличавања традиционалне заједнице уочавамо у приповеци Све ће то народ позлатити, где се дистанца у односу на традиционалну заједницу огледа у статусу хероја, али и у томе што се Благојевом сину инвалиду више не певају песме, него му се удељује милостиња. Наиме, у приповеци Ветар је, такође, приказана оштећена традиционална заједница, која се огледа кроз привидну хармонију мајке и сина, која наслућује сукоб такозваног старог и новог света, док је у приповеци Швабица исказана човекова исконска потреба за пријатељем, за моралним исцелитељем, при чему аутор истиче како култ пријатељства добија тежину духовног устројства. Поједини проучаваоци стваралаштва Лазе Лазаревића сматрали су да постоји доста сличности између аутора и књижевних јунака, те, да се писац, са великом слободом, поистоветио са њима, као и да је кроз њих покушао да разреши своје проблеме или да их пак осветли са неке иронијске дистанце. У својим приповеткама аутор се веома интересује за појединца и његов унутрашњи свет, те је као такав, заправо, и утемељитељ психолошке и модерне приповетке.


  • Autobiografija

    Аутобиографија

    RSD 530,00RSD 650,00 са ПДВ

    Бранислав Нушић

    Поједини књижевници и критичари сумњали су у ауторову креативност, и та сумња му је, како и сам Нушић каже, помогла да стекне репутацију академика и да постане члан Српске академије наука и уметности. Будући да је позив за академика могао да стигне сваког трена, Бранислав Нушић одлучио је да овим романом прикаже читаоцима свој живот без икаквог прикривања и улепшавања, како га други биографи не би величали постхумно. На почетку књиге налази се пишчев предговор у коме објашњава због чега ствара ово дело. Такође, писац говори у предговору које је периоде свог живота сместио у овај хумористички роман: „Опис свога живота отпочео сам са рођењем, налазећи да је то најприроднији почетак. Полазећи од тога факта, ја се нисам упуштао у ствари које су претходиле моме рођењу, пошто о томе вероватно и нема података. Аутобиографију сам завршио женидбом, налазећи да после женидбе човек и нема аутобиографије.” Књига се затвара Нушићевим текстом, односно поговором. Наиме, аутор у поговору изражава  жељу да напише и ову последњу главу, јер не жели да његови верни читаоци чекају наставак. Она је посвећена пишчевом завршетку живота, кроз коју провлачи нити о филозофији живота и смрти. На крају књиге, Нушић себе види као на позорници, те исказује потребу за захваљивањем, што и чини. Овим делом читаоци се, на занимљив и потпуно нов начин, упознају са животом аутора, приказаним његовим очима.


  • Kroz-vasionu-i-vekove

    Кроз васиону и векове

    RSD 590,00RSD 720,00 са ПДВ

    Милутин Миланковић

    Књига Кроз васиону и векове представља једну од најлепших српских књига о науци. Предочена на леп и занимљив начин, претворена је у романсирану аутобиографију, у којој су аутобиографски подаци умотани у фиктивне слојеве с циљем динамичности радње и приближавања слика о бесконачности васионе, како бисмо, на тај начин, сазнали о астрономији као науци, али и о ширини Миланковићевог научног потенцијала.

     Ипак, Кроз васиону и векове представља књигу сачињену од тридесет и седам писама, упућених непознатој, младој пријатељици. Аутор читаоце писмима уводи у свет науке, с циљем приближавања васионе и објашњавања њене историје, као и упознавања са небеским телима, али и буђења жеље за откривањем нових, неистражених предела. Инспирисан догађајима које је сам описао, Миланковић је успео да се из садашњости пресели у неку лепшу прошлост, где се сећа свог родног места, одрастања и школовања, првих препрека у раду, али он не остаје задуго ту. Са својом пријатељицом, кроз писма, одлази много даље, путујући и кроз време и кроз простор, све до колевке астрономије. Записујући сва своја путовања, аутор на папиру оставља траг свог размишљања о старим списима, експериментима и развоју неког новог инструмента. Читаоце обогаћује сазнањима о Сунцу, планетама, њиховим орбитама, о цикличности леденог доба,…

    Отишавши назад у прошлост као научник, Миланковић нам у својој књизи доставља изванредне научне чињенице, док нам у будућности оставља путовања у неке многе и далеке земље. На самом крају књиге, Миланковић нам открива како је главни предмет његовог писања била његова пријатељица, а не васиона, објашњавајући то кроз призму ништавности човека у односу на васиону. Упркос томе, нама је сада остало трајно сведочанство о васиони и вековима, као и сведочанство о ауторовом животу и стваралаштву.


  • Trazim-pomilovanje

    Тражим помиловање

    RSD 310,00RSD 430,00 са ПДВ

    Десанка Максимовић

    Тражим помиловање представља збирку песама која је настала четрдесет година након објављивања ауторкине прве збирке песама, те је она оличење зреле песничке мисли. Песма Пролог открива нам ауторкину замисао, а то је везивање стихова за Душанов законик, историјски документ из 1349. године. О томе најбоље сведочи Десанкин сусрет са овим документом: „Почела сам да га прелиставам и, наједном, као да ме је муња ошинула, избило је еруптивно из мене све и моје схватање о кривици и правди, о казнама и опроштајима, о грешницима и правима… Оно што сам дуго носила у себи.” Наиме, овај документ у песникињи изазива појачану саосећајност и бригу за човеком, те   је управо то разлог што ову збирку представља читаоцима у форми дијалога, при чему јасно видимо како она разговара са царем. Наслови песама који у себи садрже предлог о осликавају царев глас, односно дистанцу између оног ко пева и предмета певања, чиме се упућује на повлашћени положај, док поједини наслови који садрже предлог за представљају ауторкин глас, као и приснији однос између оног о чему се пева и гласа песникиње. Њихови разговори су често конфротативни, па тако, кроз песме, видимо како цар самилост одаје само војнику, док Десанка моли за све људе подједнако, у чему се огледа снага њеног хуманизма. Враћање у прошлост, у четрнаести век, показује да човека и даље брину исти проблеми, те зато песникиња дискутује са историјским закоником, откривајући истине о човеку, на основу којих читалац треба да спозна да само хришћанске и искрене врлине побеђују све животне тмине.


  • Pesme-7

    Песме (Владислав Петковић Дис)

    RSD 430,00RSD 570,00 са ПДВ

    Пред нама се налази збирка песама Владислава Петковића Диса, песника сањара, слутњи и ирационалних визија. Тачније, пред нама је избор песама из његових објављених збирки. Приређивач се одлучио да ову књигу започне избором песама из Дисове прве збирке – Утопљене душе, не изостављајући ниједан њен део. Тако се на самом почетку налази Пролог, који почиње антологијском песмом Тамница. Она је предочена као мала космогонија, изграђена на основу три мотива – тамници, звезди и очима, која објашњава трауму рођења, живот као пад, али и човекову егзистенцију. Наредна четири дела поменуте збирке су: Кућа мрака, Умрли дани, Тишине, Недовршене речи. Збирка Утопљене душе завршава се епилогом Сан и антологијском песмом Можда спава, која осликава Дисово потонуће у ирационално, у покушај објашњења човековог почетка живота. Будући да је био опседнут смрћу, ништавилом, болом, очајем, живот је видео као тамницу, те је у својим стиховима песимиста и поетичар патње. У овој књизи налазе се и песме из његове друге збирке – Ми чекамо цара, које представљају песнички императив историји и право оличење родољубивих песама, у којима је, такође, неизбежнa компонента смрти. У песмама из последњег циклуса, у којима Дис отоврено говори о својим болима у изгнанству, песимизам је достигао врхунац, што је и уочљиво у песми Међу својима, где Дис чезне за обичним људским стварима, за женом и децом. Њоме се затвара ова књига првог српског песника са изузетним метафизичким, трансцедеталним и спиритуалним својствима.


1 2