Showing 1–30 of 55 results
Софокле
Вилијем Шекспир
Марин Држић
Дундо Мароје представља најбољу комедију Марина Држића, која се састоји из пет чинова и два пролога. Иако је радња смештена у Риму, сваки покрет и свака реч алудира на дубровачку стварност, чиме то контрастирање продубљује сликовитост и изазива комику.
Дундо Мароје, главни јунак ове комедије, представљен је као карактеристични представник ренесансе, као пожудни и похлепни старац, који, желећи сав новац и богатство овог света, шаље свог сина у Италију да процени какве су могућности зараде на тим просторима. Уверивши се у његову раскалашност, одузима му новац, при чему се истиче његова себичност и грамзивост. Кроз његов лик видимо представника супериорности, односно привилегованог сталежа, који се једино новцу радује, што у људима изазива жељу да такво стање искорене. Борци против таквог поретка ствари јесу, свакако, досетљиви слуга и слушкиња, који су стално уз Дунда Мароја.
Ова комедија Марина Држића написана је као сатирична критика друштва тадашњег времена, где је богатство искритиковано и где је робовање новцу приказано као највеће људско зло. Ипак, овим делом приказано је тадашње друштво, које је прошло кроз оштру критику Марина Држића. У делима аутора, оживљен је живот и продубљене су његове вредности, те је стога он, са разлогом, најистакнутији ренесансни писац наших простора.
Хомер
Франческо Петрарка
Канцонијер представља најпознатију Петраркину збирку песама, која одише песниковим заносом и огромном платонском љубави према Лаури.
Предочена као таква, Канцонијер не представља збирку песама класичне и једноставне љубавне исповести, већ је у њој, у облику сонета, приказан сукоб песникове савести, разума, страсти и осећања. Управо је због тога ова збирка песама подељена на два дела, при чему се први део односи на оне песме које су стваране током Лауриног живота, док су у другом делу песме опеване након њене смрти. Песме у првом делу књиге препуне су страсти, гриже савести, али и хришћанске дужности, док песме у другом делу збирке доносе са собом меланхолију, тескобу, разочарање у краткоћу животног века… Лауру, кроз Петраркине стихове, видимо као божанско биће, као анђела, као оличење најбољих врлина и чедности, која код Петрарке изазива праву, земаљску љубав и страст, немире и промене расположења. Петраркини сонети, заправо, представљају континуитет осећања, али и умногоме откривају његове снове, патње, немире које изазива та љубав.
Уводећи у своје песме мотив жене, због које чезне, и без које се гасе сви сокови његовог живота, он више ни у чему не налази мира и спокоја, те је тако жена, односно Лаура, његова вечна инспирација, недокучива и недостижна, која свему даје смисао.
Сумерско-вавилонски еп
Књижевност Вавилона и Месопотамије била је веома богата, па су тако у том периоду настала многа дела, попут легенди, митова, псалми, епова… Најпознатији еп из тог периода јесте Еп о Гилгамешу, посвећен краљу Урука.
Гилгамеш, две трећине Бог, а трећина човек, владао је првобитно градом Уруком као насилни краљ, те му због тога бог неба Ану шаље јунака који ће га савладати. Направивши га од блата и пљувачке, Гилгамеш је добио новог пријатеља – Енкидуа. Након борбе, њихово пријатељство постаје толико снажно, да се чак и заједно боре против Хумбабе и небеског бика, због чега Енкиду бива кажњен небеском смрћу. Од тог тренутка, Гилгамеш почиње да трага за вечним животом. Уплашен сазнањем да је човек смртан, одлучује да оде чак и на крај света како би остварио оно што је замислио. Трагајући за леком вечности, наилази на савете о љубави, срећи, животу уопште, али и на разна искушења, која га не спутавају да трага даље. Нашавши вечну траву у језеру, одлучује да је подели са другима, јер не жели да живи вечно сам. Међутим, змија односи траву вечности и доноси сазнање да ће Гилгамеш, исто као и Енкиду, умрети.
Еп о Гилгамешу читаоцима говори о важности пријатељства, али и о нечему што је људима недостижно и неухватљиво, о вечном животу.
Молијер
Лирске народне песме имају посебну васпитну и образовну вредност, јер се у њима показује суштина традиције и улога човека. Оне омогућавају развијање естетских вредности код читалаца, као и неговање правилних односа између човека и природе, човека и осећања, човека и културног наслеђа… Лирска народна песма је, заправо, једна мала ризница која открива много тога о човековом односу према осећањима, животу и стварима.
Колико су заиста драгоцене, видљиво је у овом избору. Књига која се налази пред нама подељена је у пет целина, односно песме су груписане према одређеним тематским целинама. Првој групи припадају обредне и обичајне песме, које опевају верске обреде попут Ускрса, Лазареве суботе, Ђурђевдана, Спасовдана, али и веома важне обичаје у животу човека. Посленичке песме, односно песме чија је тематика уско везана за рад, налазе се, такође, у овој књизи, у доста скромнијем броју. Трећу целину сачињавају верске песме, док је доста бројнија целина која опева љубав. Последњу групу сачињавају породичне песме, те је тако овим избором обухваћен читав човеков живот, представљен кроз лирску народну песму. Овај избор песама краси опширнији предговор и поговор, као и одељак Објашњења, што читаоцима омогућава упознавање са одређеним групама песама.
Епске песме су, углавном, настајале пре или после неког важног догађаја, јер је тада народни певач могао да изнесе мишљење средине која га је окруживала, као и њихове наде, стремљења и расположења. Упркос томе што су настајале одмах након догађаја, доживеле су многе промене, јер су се преносиле усменим путем, па зато данас проналазимо различите варијанте једне песме.
С обзиром на то да су се ученици у нижим разредима срели са епским народним песмама, у овој књизи налазе се историјски догађаји до краја петнаестог века, као и песме које опевају јунаке, попут Мрњавчевића, Марка Краљевића, Јакшића, па тако Вук Ст. Караџић ове песме назива Песме старијих времена. Међу њима се посебно истичу песме Женидба Душанова, Зидање Скадра, Бановић Страхиња, које опевају јунакову величину и снагу, пожртвованост мајке за децу, али и силовитост јунака у борби за престо. Овај избор песама обухвата и песме које се везују за хајдучки и ускочки циклус, па их Вук назива Песме средњих времена. Нама свима позната јесте песма Стари Вујадин, али и песма која опева трагичну судбину једне племените жене – Хасанагиница. У циклусу Песме новијих времена садржане су само две песме, које говоре о ослобођењу Србије и Црне Горе.
Ипак, у овом драгоценом избору приказана је, кроз хронолошку перспективу, историја наше земље и наших догађаја, при чему је ова збирка, па и народне епске песме, у уској корелацији са историјом уопште.
Књига Књижевност старог века представља врсту приручника за ученике средњих школа, који је веома драгоцен за наставу српског језика и књижевности, јер умногоме допуњује градиво, предочено у њиховим уџбеницима. Приређивач је тако конципирао књигу да је посебна пажња посвећена уводним објашњењима о Старом и Новом завету, као и о Библији уопште, где се ученицима приказују особености сваке књиге, али им се указује и на важности читања Светог писма. У књизи се налази избор текстова из Старог завета, међу којима су Прича о потопу и Песма над песмама, као саставни делови програма из књижевности у средњој школи. Оно што ову књигу чини изузетном јесте то што се у њој налазе Даничићев и Милићевићев превод Песме над песмама. Милићевићев превод олакшава разумевање текста, јер се у њему, попут путоказа, налазе поднаслови који побољшавају рецепцију предоченог. О хришћанској књижевности говори се кроз избор из Новог завета, међу којима су Беседа на гори и Блаженства. Та дела су наглашена избором одломака и коментарима Теофилакта Охридског, најподобнијег тумача Јеванђеља у историји хришћанства. Оно што краси овај део књиге јесте управо то што се у њему налазе изводи Јеванђеља по Матеју и Луки, који на два начина описују живот Исуса Христа. Страдање и васкрсење Христово приказано је, такође, у овом одељку према сведочењу јеванђелиста Матеја и Јована, али и кроз коментаре Теофилакта Охридског. Примећено је како је приређивач ове књиге водио рачуна о сваком детаљу, те се тако на самом крају налази Појмовник библијских речи, мали водич кроз Библију, без којег је немогуће разумети поменуте текстове.
Књига Српска средњовековна књижевност, састављена од седамнаест целина, представља право књижевно благо намењено ученицима првог разреда средње школе, будући да се у њој подробније говори о нашим најзначајнијим писцима и књижевним делима средњег века, почевши од Светог Саве па све до деспота Стефана Лазаревића. У првим целинима описује се важност и значај зачетника словенске писмености – Ћирила и Методија, али се, такође, и говори о почецима стварања књижевних дела на словенском језику. Од изузетног значаја је и поглавље у коме се помињу јужнословенски споменици писани глагољицом и ћирилицом, при чему је нарочита важност дата судбини најстаријег и најлепшег сачуваног писаног споменика српске књижевности – Мирослављевом јеванђељу. Потоња поглавља говоре о најстаријем књижевном језику и његовим редакцијама, док остатак књиге објашњава судбину и развој српске средњовековне књижевности. Оно што ову књигу чини посебном јесте, свакако, то што се у њој налазе одломци из житија и других списа, као и цитати најистакнутијих проучавалаца књижевности тога доба. С обзиром на то да се ученици упознају са важном и озбиљном тематиком, стил књиге је прилагођен њиховом узрасту, те их то не спутава у учењу. Ипак, ова књига, написана руком Батрића Ћаловића, поред тога што има веома велики теоријски и књижевноисторијски утицај, она представља и културолошки осврт у средњи век.
Доситеј Обрадовић
Најзначајнији просветитељ деветнаестог века – Доситеј Обрадовић, најавио је у Писму Харалампију штампање књиге Совјети здраваго разума, али се уместо ње појавила, сасвим неочекивано, књига Живот и прикљученија. Ова књига се, по својој структури, издваја, јер представља живот аутора, те се тако читаоци поново срећу са појмом аутобиографије и аутобиографског дела. У предговору ове књиге писац нам казује о својим намерама које жели да оствари писањем. Такође, јасно истиче како је увек на располагању свом народу и како жели да науку и просвећеност приближи српској омладини. Отворено говори о потребама превођења, писања и штампања на српском језику, о васпитавању деце, али и о образовању жена. Аутор у овом делу читаоцима исказује две најважније тенденције дела, а то су: огромна потреба за образовањем, али и указивање на штетност монаштва, јер спутава човекове жеље за образовањем и усавршавањем. Своје незадовољство манастирским животом јасно обелодањује у предговору, у поглављу о свом темишварском школовању, као и у последњем делу књиге. Калуђерство је за њега кочница сваког духовног и културног напретка, те због тога своје идеје често износи кроз ликове епископа и монаха, јер су они црквени великодостојници и њима, чак и опасне речи, неће бити замерене, па се тако нпр. у разговору са монахом Зилотијем осликава Доситејево вешто побијање Зилотијевих антитеза. Доситеј је у овом делу вешт у томе, те своја мишљења увек износи кроз дијалоге и лаку фабулу, сасвим неусиљено.
Суочивши се са оштром критиком, Доситеј је некако успео да сачува сношљиве односе са поглаварима цркве, а нама, као верним читаоцима, остаје ово његово којим нам поручује да штампамо књиге на свом језику, не остављајући наш народ лишеним сазнања.
Јован Стерија Поповић
Комедија Кир Јања (Тврдица) несумњиво много подсећа на раније комедије са истом темом, будући да је тврдичлук одувек био инспирација писцима. Иако је тема свевремена, Стерија је, дакле, овде оригиналан. Он ствара ликове из његове средине, са карактеристичним менталитетом и нарави, водећи рачуна да буду блиски тренутном читаоцу или гледаоцу.
Ово Стеријино дело право је оличење комедије карактера, у којој је протагониста, кир Јања, приказан кроз једну доминантну црту тврдичлука, тако да његове остале врлине и мане бивају бачене под сенку. Његов тврдичлук достигао је степен страсти и болесног стања, што се и види у његовом начину размишљања и поступања. Кулминација егоистичности и шкртости огледа се кроз две комичне ситуације: када се обраћа својим дукатима као деци и када се од њих опрашта, јер намерава самоубиство. Да би лик кир Јање дошао до изражаја, Јован Стерија Поповић остале јунаке драме подрећује њему, остављајући их маргинализованим. Ово дело је без сложене драмске радње, занимљивих заплета и драмске напетости. Радња се огледа у низању различитих ситуација и дијалога, јер се своди на причање и поступке ликова како би дошло до њихове директне карактеризације. Присуство стране, деформисане, лексике и присуство славеносрпског језика изазива тзв. вербалну комику, док је комика ситуације уочљива у дијалогу Јање са дукатима, у преговорима око Катичине удаје, у Јањином разговору са Јуцом о шеширу,… А све то, садржано је у главном лику ове комедије.
Ова Стеријина комедија карактера написана је како би аутор кроз њу изразио свој презир према тврдичлуку, јер је сматрао да је тврдичлук изопаченост друштва, али и појединца.
Бертолд Брехт
Драма Мајка Храброст, настала пред сам почетак Другог светског рата, написана је у дванаест целина, описујући притом тридесетогодишња ратовања на бојиштима у Немачкој, Пољској и Шведској. Поменута драма не представља драму у правом смислу, јер не постоји права радња нити сценска структура, али се ипак у њој показује трагична судбина мајке и њене деце, различити ставови о томе колико рат може бити користан, као и свест о осуђивању рата, будући да не доприноси решавању ниједног проблема. Ана Фирлинг, односно Мајка Храброст, и њена деца путују са шведском војском за време рата, водећи кантину. Надимак Мајка Храброст добила је захваљујући својој одлучности и упорности да следи војску, заједно са својом децом, чак и у времену највећих напада. Она презире рат и никада своје синове не би дала као учеснике, али у њему види смисао, односно зараду. Занесена трговином, заборавља своју децу, те Врбовник одводи њеног сина Ајлифа у војску, где он убрзо бива одликован. Заточени, Мајка Храброст и њена ћерка Катрин проживљавају смрт Швајцарка, њеног сина. Правећи се да га не познају, како не би и оне доживеле исто, настављају даље за војском. Убрзо, за време јаког напада умире и Ајлиф, а недуго затим и Катрин. Мајка Храброст остаје сама. Сама са војском. По први пут исказује своју тугу, што је и посебно наглашено на самом крају књиге, где она са телом мртве ћерке, гурајући кола кантине, и даље не одустаје од војске.
Брехт је желео да ова драма буде антиратна, да буде усмерена против разарајуће политике немачких нациста, која је народ водила у рат. Желео је да овим делом читаоцима укаже да остану равнодушни према позивима у рат. Ипак, сасвим је очигледно колико је била јака жеља аутора да овим уметничким делом пробуди свест читаоца и да га натера да се бар једном критички осврне око себе.
Петар Петровић Његош
Горски вијенац, рефлексивно–херојска поема, настала у доба романтизма представља најзначајније дело Петра Петровића Његоша. Објављена у Бечу, 1847. године, на српском народном језику, допринела је Вуковој победи за књижевни језик, те данас заслужно представља једно од најзначајних дела српске књижевности.
Горски вијенац изграђен је на основу два мита, односно на основу националног мита о непокореној земљи и на основу поетско–метафизичког који говори о паду човека. Прожимање оба мита осликава човека у заточеништву, о чему Његош и говори. Такође, кроз дело се уочавају две тематске линије кретања аутора, међу којима је прва национално–историјска, док је друга религиозно–филозофска. Као такве, оне предочавају и савремене и историјске догађаје, или се пак протежу кроз цело дело кроз рефлексивно–лирски приступ. Иако се у делу описују историјски догађаји Црне Горе, оно није нужно везано за црногорско тло, него је захватило и друга општељудска значења, у којима се често појављује племенско–патријархална етика, патетичко јунаштво и храбро прихватање живота. Како је писац био забринут положајем свог народа, он за тему овог дела узима борбу и то борбу против потурица. Временски оквир прати фабулу дела, мада је догађај стављен у други план, с обзиром на то да је аутор велику пажњу дао ликовима, њиховим одлукама и потезима. Управо се у овом делу јављају слике које су темељене на многобројним догађајима, чинећи тиме окосницу композиције. Такође, дело краси велики број ликова, који себе откривају кроз дијалоге или кроз причу о другој особи.
Горски вијенац представља изузетну књижевну творевину која обухвата свеукупно искуство читавих епоха у животу појединих народа и цивилизација, односно оно историјско, песничко и филозофско.
Иван Мажуранић
Смрт Смаил–аге Ченгића представља епски спев Ивана Мажуранића, који је настао на основу стварних историјских догађаја како би, на најверодостојнији начин, описао живот турског освајача, силника и тиранина, Смаил–аге Ченгића, који је чинио бездушно насиље над Црногорцима.
Поменути спев састоји се од пет певања – Аговање, Ноћник, Чета, Харач и Коб, која заједно причају о освети храбрих Црногораца над агом. Та освета довела је до пропасти целог царства, утемељеног на насиљу и пљачки. Патњу, беду и потчињеност Јужних Словена под Турцима Мажуранић сликовито показује, истичући јунаштво и борбу које резултира падом славног аге и његовог царства. Сасвим јасно у епу истиче своје ставове и идеале, односно слободу и освету потчињених. Будући да се радња одиграва у кратком периоду, у епу је она предочена на веома згуснут начин, те због тога не сазнајемо пуно о ликовима који се помињу у делу. Читаоци се са њима упознају тек у тренутку када они делују, док потпуну карактеризацију виде једино у лику Смаил–аге Ченгића. Читајући ово дело, читалац подржава пишчеве намере, што је одличан манифест Ивана Мажуранића, јер током описивања радње и ликова не задржава дистанцу, бојећи дело својим емоцијама. Служећи се обиљем стилских фигура, аутор предочава једну набијену песничку слику која осликава његова осећања и проматрања о датом епу, док богатству језика доприносе бројни турцизми и библијски изрази.
Смрт Смаил–аге Ченгића, у форми епа, на најбољи начин читаоцима предочава човекову нужност за највишим идеалима, за човечност и слободу, чинећи овај еп достојним врха наше књижевности.
Николај Васиљевич Гогољ
Ревизор представља драмско дело, комедију карактера, Николаја Васиљевича Гогоља. Написано на основу анегдоте, које је Гогољ чуо од свог пријатеља Александра Сергејевича Пушкина, оставило је велики утицај на српске писце, те је тако Бранислав Нушић, на основу овог дела, изградио Сумњиво лице. Тема за ово дело узета је из друштвене стварности Русије деветнаестог века, што је допринело да Ревизор постане једно од највећих дела светског реализма.
Ревизор је комедија карактера, која се састоји из пет чинова. Радња је смештена у провинцијску средину и показује све слојеве друштвеног апарата: судство, здравство и образовање. Градоначелник Антон Антонович позива све главне људе у граду како би им саопштио изненадну и непријатну вест – долазак ревизора из Петрограда. Из његових речи сазнјемо како у болници влада прљавштина, како се нико о болесницима не стара, али и како се све просторије осећају на дуван и купус. У суду је општи неред, судија и градоначелник су ти који су покретачи корумпције и који стално захтевају нешто заузврат. Сазнање да је ревизор одсео у престоници, у мештане уноси страх и панику, те стога одлучују да га потраже. Проналазе Ивана Александровича Хлестакова, такозваног ревизора. Плашећи га се, градоначелник га доводи кући, како би му се додворио. Ревизор са свима лепо прича, али им и обећава како ће њихове жеље испунити уколико му они претходно позајме одређену своту новца. Након извесног времена, ревизор упућује писмо градоначелнику у којем исмева њега и све људе који су му поверовали, пошто је он само један обичан преварант и пролазник. Тек након овог сазнања, у њихово место долази прави ревизор.
Управо због оваквих ликова, Гогољ је наишао на оштру критику. Наиме, критичари су му замерали што у овом делу не постоје позитивне личности, чиме се он бранио, говоривши да у овом делу нема ништа позитивније од смеха. Захваљујући овом делу, суочавамо се са друштвеним пороцима, социјалним недаћама, осећајући помало на нашој кожи оштрицу сатире. Објашњавајући настанак свог дела, Гогољ је рекао: „У Ревизору ја сам одлучио да на једном месту скупим све оно што је у Русији ружно, а што сам ја тада знао, све неправде које се чине на оним местима и оним случајевима где се праведност тражи од човека више од свега, и хтео сам да све исмејем у један мах.”
Стеван Сремац
Зона Замфирова, књижевно дело Стевана Сремца, представља причу о љубави младића и девојке који долазе из различитих друштвених слојева. Ова једноставна прича, смештена у оквире деветнаестог века, садржи лаке заплете, међу којима је управо неслагање двеју породица због разлике у друштвеној лествици. Писац причу започиње певањем песама о Зони, Замфировој најмлађој ћерки, те нас на тај начин и упознаје са главном јунакињом овог романа, али и са ликом Замфира. Стеван Сремац је Зону представио као девојку која је прва по лепоти и угледу, као девојку за којом сви уздишу, а највише Мане кујунџија. Градећи љубавну причу Зоне и Манета, писац је користио сваки тренутак да опише Ниш из тог периода. Најверодостојније нам у десетој глави овог романа предочава сусрет Замфирове ћерке и Манета кујунџије, у којој је Зона исмејала њега и његову љубав. Не желећи да остане поражен, он смишља са својом тетком Доком и пријатељима Зонину отмицу. Заправо, то није била права отмица, али је то било довољно да укаља част Замфировог дома и да Зона постане „Зоне побегуља”. На овако промишљен начин, Замфир је дао Манету кујунџији руку своје мезимице и тиме учинио своју ћерку најсрећнијом.
Стеван Сремац је овим књижевним делом успео да покаже измирење два различита социјална света, али и да титулу победника додели љубави, која је свемогућа и која опстаје упркос препрекама, које су и данас, често, налик овој.
Јаков Игњатовић
Симо Матавуљ
Књижевно дело Бакоња фра Брне, првобитно замишљено у форми приповетке, током стварања достигло је форму романа, у коме је свако поглавље заправо једна приповетка.
Симо Матавуљ радњу овог књижевног дела смешта у Далматинску загору. Наиме, радња је претежно предочена у манастирској средини, описујући живот у манастиру Висовац, док је аутор делић радње пренео и на сиромашно село Зврљево. Симо Матавуљ је успео овим романом да, на хумористичан начин, прикаже живот манастирских људи и свештенства уопште. Њихови животи су, очима аутора, приказани као потпуно празни, алудирајући притом како је за њихову егзистенцију неопходна помоћ верника и наивних људи. Описујући живот манастирских лица, аутор ниједног трена не заборавља средину у којој је радња смештена, те је, такође, помало на хумористичан начин, осликава. Писац нам убрзо открива како је у овом роману сва радња посвећена дванаестогодишњем дечаку Иви Јерковићу Бакоњи, који је, према породичној традицији, морао да оде у манастир Зврљево и да тамо проведе одређени временски период како би стекао углед и част. Међутим, Бакоња је у манастиру видео само редовнике чудних погледа на свет, али и чудних имена. Било је потребно седам година да Бакоња увиди како изгледа живот у манастирским одајама, да се суочи са једноличним и испразним животом. У роману је описан, такође, и полетан и живахан живот Бакоње, упркос границама манастира, те се тако он заљубљује у ћерку крчмарице – Цвиту, при чему је јасно исказана ауторова намера да људске потребе никад не могу бити спутане без обзира на ограничења која му се постављају.
Упркос својим жељама, он нихилистички прихвата позив фратара и прихвата живот у богатој жупи, јер је свестан да је он постао фратар само зато што су га наслеђе и средина тако условили.
Бранислав Нушић
Народни посланик представља прву комедију Бранислава Нушића, написану за време студија. Када је аутор написао ово дело, предао га је управи Народног позоришта, на чијем је месту био Милорад Шапчанин. Наишавши на позитивно мишљење рецезената, ова књига је, ипак, чекала тринаест година како би се показала у правој светлости, а право на штампање добила је тек четрдесет година касније.
Народни посланик је, дакле, комедија у три чина, чија је радња смештена у сеоску варошицу, у оквире деветнаестог века. Ово дело исмева људе који безглаво хрле за влашћу, као и тадашње доживљавање политике. Ликови, представљени у овој комедији, потичу из патријархалне породице, а заправо су право оличење паланачке атмосфере и менталитета. Оно што чини радњу у овом делу јесте то што су у току избори за посланике у парламенту у Србији и што је уз то присутан лажни парламентаризам, политичка неписменост, изборна корупција… Нушић нас упознаје са потенцијалним посланицима који се одликују тиме што су се већ обогатили пљачакама и корупцијом, али и онима који желе да буду на власти, јер је то у њиховом интересу. Један од потенцијалних кандидата јесте Јеврем Прокић, патријархалан и прост човек, који се кандидује само из једног разлога – да увећа своје већ стечено богатство. У изборну борбу, поред Јеврема, Нушић укључује и адвоката Ивковића, Срету Нумеру, писара Секулића, Јевремову жену Павку и ћерку Даницу. Аутор нам кроз поступке и дијалоге ликова јасно указује како се у политичкој агитацији не бирају средства, већ се употребљавају лажи, интриге и клевете, али нам и скреће пажњу на политичку неписменост кандидата, задржавајући се највише на господину Јеврему.
Иако је ово књижевно дело везано за једно време и једну нарав, оно ипак са собом носи трајно и универзално значење, садржано у поменутој теми и ликовима, осликавајући притом карактере и претензије друштва и појединца у свим временима.
„Код Лазе Костића све збуњује, и биографија, и поезија… Забуну ствара и велики обим Костићевих знања и активности, и многострукост његовог талента и његових интересовања”, речи су Љубомира Симовића које веродостојно осветљавају Лазину свестраност и бесконачни таленат. Као такав, Лаза Костић бавио се писањем поезије, драме, есеја, али и позоришном критиком и превођењем. Пркосне природе, ругао се средини која га је спутавала у песничком заносу и која није имала разумевања за његове стихове. Пркосећи јој тако, Лаза је створио оно најбоље, оно најискреније, што му је лежало на срцу и души. И то најбоље садржано је у овој збирци песама. Приређивач је ову збирку песама изделио на целине, па се тако сусрећемо са свемирским, завичајним, сновидовним, љубавним песмама и баладама. У тим целинама налазе се песме које су обележиле његово уметничко стваралаштво, те се као посебне могу издвојити оне које певају о Шекспиру, о пределима Срема, као и оне које представљају спомен на познате личности, попут Руварца, Светозара Милетића и Јована Андрејевића. Најобимнију целину чине љубавне песме, које су посвећене Ленки Дунђерској, песниковој вечној музи и инспирацији. Овај круг љубавних песама отпочиње песмама у којима се аутор обраћа Ленки и у којима јавно исказује своја осећања, док се затвара најлепшом и најдуже ствараном песмом – Santa Maria della Salute, емоционалном драмом песника која опева његове бескрајне сукобе јаве и сна, изазване Ленком, али и егзистенцијална проматрања о пролазности живота и о поновом сретању са драгом у вечности.
Петнаест година након Ленкине смрти, песник одлази тамо где границама нема места, тамо где је јаз између младости и радости невидљив. Песник, наш Лаза Костић, поздравивши се са овим светом, одлази својој Ленки да љубав вечно проживи.
Александар Сергејевич Пушкин
Евгеније Оњегин представља најпознатији романтичарски роман у стиху, а истовремено је и један од најпознатијих романа у светској књижевности. Александар Сергејевич Пушкин је у овом роману, кроз лик Евгенија Оњегина, приказао друштвене појаве двадесетог века, као и човека чија се трагедија не приписује само његовом карактеру, него и бесмислу своје средине, али и тиме што никада није могао да угуши предрасуде средине у којој је васпитаван. Личности које су представљене у овом роману, својим поступцима и уделом у радњи, исказују карактеристичну епоху у Русији. Евгеније Оњегин, Татјана Ларин и Владимир Ленски јунаци су овог дела и они представљају плод друштва и средине у којој живе, иако су непрестано у неразрешивом сукобу са стварношћу. Писац овај сукоб приказује индиректно, ненаметљиво, стидљиво, намеравајући да на такав начин најбоље прикаже карактере својих јунака. Тема овог дела јесте, свакако, љубав, која са собом повлачи и низ других тема, попут мимоилажења сродних људи, отуђености појединца, скептицизма, наивног идеализовања живота, али и односа књижевности према животу. Аутор својим читаоцима овај роман аналитички представља, јер ствара карактер у развоју и покушава да открије све узрочно–последичне везе између материјалних ствари и психолошких појава. Он нам, кроз лик главног јунака, Евгенија Оњегина, приказује околности под којима се развијао, као и узроке који су донели у његов живот незадовољство и демонстративни одлазак из тог света. Изразиту психолошку тачност, продубљеност и рељефност у осликавању карактера књижевних јунака проналазимо у описивању њихових поступака и окружења, што Пушкина чини посебним и изврсним писцем.
Ово драгоцено дело оставило је трага и на друге познате ауторе, те је тако Бјелински о њему рекао понешто: „Оњегин се може назвати енциклопедијом руског живота, и, у највећој мери, руском творевином. И зар је чудно што је овај спев тако одушевљено прихватила публика и што је његов утицај на савремену и доцнију руску књижевност био тако огроман? Он је за руско друштво био акт сазнања, готово први, али зато тако крупан корак напред.”
Лав Николајевич Толстој
Роман Лава Николајевича Толстоја, Ана Карењина, представља књижевно дело савремене тематике, у којој је средишња тема прељуба главне јунакиње, због чега бива одбачена од друштва и због чега у себи носи обележје трагичности. Паралелно, у роману се одвија још једна несебична љубав, љубав између Кити и Левина, која не омета и не зависи од љубавне приче Ане Карењине и Вронског. Толстој радњу овог дела смешта у Русију, у оквире деветнаестог века, пишући о прихваћеним и неприхваћеним понашањима у друштву, при чему многи критичари повлаче паралелу између Флоберовог дела Мадам Бовари и Ане Карењине, будући да оба романа описују судбине несрећних жена. Роман је изграђен тако да чини неколико токова радње, где свака породица, поменута у делу, представља по један ослонац. У своје дело уноси још проматрања о срећи и несрећи, богатству и сиромаштву, што се и огледа у примеру главне јунакиње, која је симбол повлаштеног слоја друштва, док је Левин симбол скромног породичног живота. Прстенаста структура романа само појачава разлике и вечне сукобе међу јунацима дела, које се смањују како се роман ближи крају, док недокучиво и неразрешиво заувек остаје питање прељубе. Пишући о судбини породице, Толстој нас оставља замишљеним, постављајући нам питање: Постоји ли уопште срећна породица?
Његова тумачења, предочена у два тома, осликавају један паралелни роман, али и роман кризе, будући да се у њему од почетка па до краја говори о дволичности и осуди друштва, које нарушава брак, па макар и онај који је остао само као доказ на папиру.
Антон Павлович Чехов
Драма Ујка Вања представља једну од многобројних драма Антона Чехова. Она је, наиме, драма атмосфере у чијем је средишту унутрашњи, душевни свет човека, која долази до изражаја онда када се скривена осећања и невидљиви токови свести смењују. Овакав одабир драме открива како сукоб лежи у самом човеку, у његовој непомирљивости жеља, амбиција, чежњи и егзистенцијалне стварности.
Радња ове драме дешава се у руској провинцији, на имању пензионисаног професора Серебрјакова, на његовом летњиковцу и траје веома кратко, отприлике дан-два, пошто је време у делима А. Чехова неодређено. Сваки чин Ујка Вање смештен је у једну просторију летњиковца, што читаоцима открива да је то, заправо, радња која се одиграва у континуитету, али и да се за то кратко време ништа ни не дешава. Ипак, с обзиром на то да је ово драма атмосфере, заплет можемо очекивати променом стања, расположења, навика која уноси немире у људске душе. Управо то проналазимо у доласку Серебрјакова и његове жене на имање, јер уносе на имање лењост, нерад и лоше навике, на које житељи нису навикли. Такође, немире душе проналазимо и у сукобу Серебрјакова и Војницког, али и у лепоти Јелене Андрејевне, која доноси немире, најпре, ујка Вањи, др Астору, али и осталим члановима драме.
На крају драме ови се јунаци растају и враћају својим устаљеним навикама, због тога што не могу да се суоче са другима, јер су неповерљиви према себи и својим способностима. Једино што им остаје јесте да наставе животе који живе, и да се помире са тим да је њихова малопређашња борба била узалудна.
Бора Станковић
Бора Станковић је за време својих гимназијских дана видео лепу Циганку – Коштану, која је залудела цело Врање. Сва та гледања и збивања пратио је, те је одлучио да о њој и пише, па је тако Коштана објављена 1901. године.
Колико је Коштана залудела Врањанце, сазнајемо од свирача Демирана: „Коштанче, комшика ми беше. Седела је, ево, у ову кућу прекопута, док је не одведоше у Бању. Са њом сам свирао. А она кад запоје и заигра, да ти је четири очи, па да је се не нагледаш. Старац један у нашу малу ће умре, а Коштанче оће да види. Бре, ћути, душа ће ти испадне, казују му, а он оће…” Оно што нам је он рекао, сасвим је било довољно да разумемо због чега је у њој аутор налазио инспирацију и зашто је своје дело насловио управо овако.
Међутим, у Нечистој крви аутор је ликове градио тако што је залазио у њихову психу и у њихова најтананија осећања, желећи да открије људске судбине кроз чулности и занесености младе Софке. Признат као најбољи реалистични роман, открива нам сурову истину о нечистој крви као проблему средине, дегенерацији куће у којој потомци бивају кажњени за раскалашни живот својих предака, о Софки која плаћа због развратног живота својих старијих, о њеној злој судбини, коју су изазвала три мушкарца: њен отац, свекар Марко и муж Томча.
Ипак, кроз своја дела Бора је сачувао стари врањански живот, кога је осећао све више и више како је време пролазило и како га је сам све јаче бранио од заборава.
Иван Цанкар
Драма Краљ Бетајнове представља обимније и значајније дело Ивана Цанкара, које има основну функцију, а то је изражавање незадовољства друштва, односно пасивизма словеначког сеоског становништва, као и његову немоћ да се укључи у индустријску производњу. Заправо, она приказује процес сиромашења, пропадања и пролетеризације села.
У овом делу драмска радња гради се на сукобљавању две личности: Кантора, представника младог словеначког капитализма и Макса Крнеца, револуционарног интелектуалца, студента и скитнице. Између њих се јављају сукоби, који, вероватно, проистичу из различитих друштвених статуса. Макс, осветољубива и поносна скитница, зна да за њега не постоји живот, већ осећа како његов пркос изазива лични пораз, па чак и смрт. С обзиром на то да Макс Крнец не поседује ништа, тај се сукоб може одвијати или на материјалном или на социјалном плану. Његова осветољубивост и понос може да се сукоби са Канторовим неморалом, али оно што њега посебно умирује јесте то што се та психолошка борба не одвија само у њему самом, него и у томе што жели да види и докаже Канторов грех. Кантор није типичан лик, него представник моћи и богатства који у себи има ипак нечег људског, што се огледа када нпр. говори како није лако поднети све то богатство и када признаје Максово убиство.
Сходно написаном, можемо рећи како је ово ипак драма која се одвија у Кантору, која говори о његовим сумњама, о противречним изјавама, о граничним ситуацијама у којима се налази пре и после Максовог убиства. Тим поступцима драма постаје комплекснија, психолошки изнијансирана, па самим тим све што Кантор чини не представља злодела, него и свесне, промишљене чинове. Ово дело, ипак, постаје социјална драма која са собом носи пишчеву радикалну осуду, док нама, затворивши корице ове књиге, остаје да се питамо о каквој је то револуцији реч када цео народ устаје и наздравља убици поштеног човека…
Милош Црњански
Читајући Мемоаре Симеона Пишчевића, Милош Црњански одлучио је да напише Сеобе, али не као мемоарско дело, него као животопис разочараног појединца, који је у сталној борби за самоодржање народа, и који не увиђа трагичност свог положаја, али и положаја народа коме припада. Милош Црњански под појмом сеобе не сматра лутање од једног места до другог, него под тим евоцира човеково лутање у недоглед зарад налажења сопствене среће. Кроз појединце аутор објашњава психологију једног народа, који из турске Србије прелази у Аустроугарску, приморан да прихвати правила и обавезе које се намећу, потпуно другачије од уобичајених. Припадници тог народа свесно и вољно бивају ношени стихијама које га разбијају, на путу кроз омађијани круг у коме се осећање националне свести непрестано рађа, али и осећање трагичности, бесмисла и узалудности. А ми то све проналазимо у Вуку Исаковичу и у славонско–подунавском полку.
Трагика Вука и његовог народа почива на далеким фронтовима, који одводе јунаке некуд у недоглед, на којима гину из непознатих разлога, и који их тако рањене, унакажене или мртве враћају у домовину, која и није више њихова домовина. Вук своју трагичност додатно спознаје када напушта жену и децу без поздрава и када осети да га је жена, због туге и усамљености, преварила са рођеним братом Аранђелом.
Ипак, трагање за бољом Сербијом представља трагање за обећаном земљом у којој би националну свест чинило сусретње са прошлошћу, са пореклом, са самим собом, при чему се тада народу као звезда водиља јавља нада. И та звезда даје снагу за даља бесконачна лутања у бескрајном плавом кругу.
Иво Андрић
Низањем прича, поступком уланчавања, настала је сложена хроника – На Дрини ћуприја, за коју је Иво Андрић 1961. године добио Нобелову награду. Као таква, она представља хронолошки роман који прати четири века збивања око великог моста преко реке Дрине у Вишеграду, кога је изградио велики везир Мехмед паша Соколовић, пореклом из Србије. У овом роману описан је, кроз три различита раздобља, свакодневни живот вишеградске касабе, која се налази на обали реке Дрине, у заједници муслимана и хришћана. Уводећи у своја дела легенде и митове, продубљује људске патње и несреће, бранећи их од заборава, па тако Иво Андрић ово велелепно дело започиње описом вишеградског краја, али и откривањем легенди, међу којима је и легенда о Стоји и Остоји. Главни симбол приповедања јесте вечна грађевина, односно мост, који је супротстављен пролазности људског живота. Стога, он окупља око себе историјске личности и безимене ликове, који су оличење пишчеве маште.
Мост је једина постојана и нема тачка на којој се трење и комешање осећа и види, јасније него било где другде. Мост је једини сведок који осећа антагонизам Истока и Запада. Мост је једини који остаје да траје: „А мост је и даље стајао, онакав какав је одувек био, са својом вечитом младошћу савршене замисли и добрих и великих људских дела која не знају шта је старење ни промена и која, бар тако изгледа, не деле судбину пролазних ствари овога света.