У овој књизи сачињен је избор Змајевих песама из његовог свеукупног стваралаштва. Ову збирку Песме отвара песма Песма о песми, која истиче песникову животну посвећеност, као и песма Светли гробови, која је посвећена његовом мртвом пријатељу – Ђури Јакшићу. Поједине песме објединио је у збирку Певанија како би описао духовни и душевни живот Срба у другој половини деветнаестог века, па се тако и у овом избору налазе одабране песме из те збирке. У песми Народ Змај се обраћа људима на државном врху у жељи да код њих пробуди свест о поштовању рада и залагања једноставног, обичног човека – сељака. Ипак, у овој књизи превладавају песме за децу у којима проналазимо топлину и искрену, праву родитељску љубав. Змајеву наклоност према деци објашњавамо кроз његову несрећну породичну судбину, али и кроз логичку спознају да будућност лежи у младом нараштају. Песмом Пачија школа Змај на шаљив начин говори о једном новом почетку у одрастању деце – припреми и поласку у школу. Тако, у песмама, са којима се овде сусрећемо, Змаја видимо и као дечјег песника и као лиричара и као сатиричара, што је и уочљиво у његовим песмама, попут Кад сам био, где песник разговора са својом мртвом драгом о ћерки Смиљки, која тек учи да говори и хода. Дирљив тренутак уочавамо у Змајевом обећању где се заклиње мртвој жени како ће своју ћерку довести на њен гроб чим проговори. Међутим, у песми Како је ђаво ногу скрхао уочавамо Змајев хумор кроз сатирично приказивање ђавола.

Утонувши у стихове Јована Јовановића Змаја, уочавамо колика је снага и пространство његове свестраности и креативности, али и спознајемо колико је тежак и суморан живот човека кога ухвати овакав грч зле коби.

У овој изузетној збирци обухваћене су песме из свих епоха Бранковог стваралаштва, па се тако на самом почетку сусрећемо са најлепшим лирским песмама које несумњиво исказују Бранков таленат. У песми Циц та љубав исказује још увек само жељу, док се у песмама Девојка на студенцу и Враголије приказује почетак љубавног разговора и развијање једног љубавног односа, што осликава трилогију Бранкове немирне младости. Његова песма Ђачки растанак сматра се, свакако, једном од најуспелијих, поготово јер се везује за весели и чулни период његовог живота, у којем он полако почиње да предосећа своју смрт. Елегијом Кад млидија’ умрети испевано је гашење песниковог живота и његово припремање за одлазак. Поред ових песама, у збирци су се нашле и његове две епске песме – Гојко и Хајдуков гроб, које нису заживеле као успешне. Гојко је настала преправљањем песме Милета и казује о борби против Турака, док Хајдуков гроб своју радњу везује за хајдучко доба. Поему Туга и опомена посвећује Вуковој кћерки, Мини Караџић, коју инспирише нека тајна љубав. Опевајући Фрушку гору, Бранко чини своје песме драгоценим, достижући при том врхунац у свом песништву. Будући да је песник био уско везан за период у коме је живео, читаоцима се понекад чини нејасним. Међутим, упркос томе, многи критичари величају Бранка као аутора, при чему говоре да његове песме бивају вечне, чак и онда кад се нама чине веома старим.

Ђура Јакшић

            Ђура Јакшић, песник који је ишао властитим путем, у лирској поезији оставља огромно богатство, будући да су његове песме искрене и доживљене, музикалне и сликовите, са егзалитарним тоном и поетским заносом. Да је то заиста тако, потврдио нам је П. Кочић приликом двадесетпетогодишњице смрти Ђуре Јакшића: „Ниједан наш пјесник, ни прије ни данас, није писао своје пјесме тако истинским, тако дубоко искреним и врелим надахнућем као Ђура, те то је узрок да се и данас Јакшић, док су други готово заборављени и забачени, врло пријатно чита. Његове нас пјесме загријевају, одушевљавају и потресају. Нека топла и њежна свјежина струји кроз њих. Да је љепота у умјетности бесмртна, познато је. Али има још нешто у умјетности што је бесмртније: живот. Његова је лирика пуна живота, живота који плаче, јауче, пишти и у болу бјесни; живота који љуби, уздише, чезне; живота који куне и проклиње и сам дан рођења…” Наиме, читајући песме у овој збирци, а и шире, уверавамо се да је то заиста тако, јер су његове песме одрази тренутног стања и расположења. У његовим љубавним песмама осети се топлина, меко и тихо тепање упућено драгој, без употребе сувишних и ‘кичастих’ епитета. Међутим, наилазимо и на оне песме у којима песник износи своје боли, патње, несреће, које вуку корене из његовог стварног живота. У тим песмама песник је вагабунд, незадовољан и несрећан, па се својим песмама исповеда, говорећи им о његовој несрећној судби. У родољубивим песмама, опевајући многе историјске тренутке, Јакшић је одважан јунак, прави херој из народа који се бори за слободу и правду свога народа. Управо су нам ови поменути конфликти, љутње и огорчености изродили једног изванредног песника, иноватара у лирској поезији, чија дела ми данас држимо у својим рукама.

Говорећи о стиховима Алексе Шантића, Јован Дучић је једном приликом рекао: „Шантић је у свему био човек свога тла и свога времена.” Заиста, у родољубивим песмама Шантић је био такав, везан за родну груду и породицу, те тако у појединим песмама пева о патњама оних који заувек напуштају отаџбину, као у песмама Остајте овдје, Хљеб,  наглашавајући патњу као највећу муку српског народа – Ми знамо судбу. У љубавним песмама Шантић је јединствен. Ствара их на основу старих севдалинки, а мотив у скоро свим љубавним песмама јесте чежња, јер се љубав не исказује, него се чека. У овом избору се, углавном, налазе песме које опевају неостварену љубав, проузроковану чекањем. Управо се у тим песмама представљају оријентални амбијенти, попут башта, шедрвана, бехара… Овај величанствени песник волео је да пева о човековој несрећи, насталој због губитка члана породице, што је и забележено у песмама Бадње вече, Претпразничко вече, Наш стари доме. Често песник у своју поезију уводи обичне људе, како би описао и социјално, а и национално угњетавање. Прошавши оштру критику Богдана Поповића, Алекса Шантић оставио је читаоцима песништво подељено на две песничке оријентације, који, међутим, израста у песника са најлепшим елегичним мотивима и родољубивим песмама.

Ова збирка песама обухвата песме следбеника Војислава Илића, односно Јована Дучића, из војиславске, парнасо-симболистичке и постсимболистичке фазе Војислављевог стваралаштва. Песме су сврставане према Дучићевој хронологији, па изгледа као да се у збирци налази девет певања. Ушавши у епоху класичних српских песника, о Дучићу и његовом стваралаштву почиње много да се говори, па тако врхунац у стваралаштву постиже описним песмама у којима пева о свету који га окружује, уткајући у њега своја најдубља осећања. Тако су у Јадранским сонетима видљиви описи природе, који, заправо, осликавају стање песникове душе, док песме које осликавају песникове изразе мисли и слобода, срећемо у циклусима Вечерње песме и Сунчане песме. О љубави Дучић пева кроз своја искуства и доживљаје, па је жена за њега идеал, химера о којој се само сања, односно сазнање, што је и видљиво у циклусу Душа и ноћ. Његове родољубиве песме налазимо у циклусима садржаним у овој збирци – Царски сонети и Моја отаџбина – и у њима он опева личности из наше историје и велича Србина Душанове Србије, док данашњег човека оштро критикује. Поезија Дучића је, свакако, отмена, одмерена и ритмична, у којој једва да проналазимо самог песника, скривеног негде међу симболима.

Вођен идејама француских симболиста и парнасоваца, у српској књижевности деветнаестог века рађа се Милан Ракић, песник који се одупро утицају Војислава Илића. Уносећи прецизност и јасну форму у своје стихове, песник оставља иза себе разноврсне песме, али не толико великог обима. Сматра се да је песник био живахан и пун полета када је говорио о љубави, те се у овој збирци налази одељак који говори само о љубави. За њега је љубав страст и тренутак, као и оно све што је лично и конкретно, без икаквог уздизања. Тако се, на пример, у Искреној песми отварају чулни и еротски односи, као и засићеност и равнодушност која настаје када страст прође, док се у  Очајној песми опевају боли које настају када љубавни занос престане. У одељку који је у овој збирци насловљен као Друге песме налазе се управо оне песме које у песниково стваралаштво уносе скептицизам и песимизам, али и оне које опевају туђе несреће и невоље. Једна од таквих песама јесте Долап, која алегорично говори о човековом ропству. Песник се једино у родољубивим песмама ослобађа у потпуности свог песимизма, те на тај начин ствара најлепше песме везане за нашу прошлост. Њима је посвећен трећи део збирке – На Косову. Опроштајном песмом Милан Ракић опрашта се од поезије, задржавајући оно рационално и парнасовско у себи. Дакле, поезија Милана Ракића је искрена и чиста, са јасним изразима и јаким мислима и осећањима, па је, захваљујући томе, ушла у нашу књижевност и представила врхунац наше грађанске лирике.

У овој књизи налазе се одабране приповетке најистакнутијег писца сатире у српској књижевности деветнаестог века. Избор отварају управо приповетке и хумореске, међу којима су Позориште у паланци и Митрополитов мачор, које извргавају руглу неспремне глумце и понизне грађане. У другом делу књиге налазе се Домановићеве сатире, брижљиво одабране, што чини да се надовезују једна на другу. Приређивач започиње други део збирке сатиром Укидање страсти, у којој исмева човекову подређеност, покорност и послушност. У сатири Данга аутор подругљиво говори о људима који се боје власти и слободне мисли, поредивши их са стоком која бива жигосана пред одлазак у кланицу, док кроз сатиру Мртво море даје гротескну слику људи „дремљивих, подбулих од спавања, неки дремају стојећи, уста им полуотворена”, односно гротескну слику безвољних људи. Делом Марко Краљевић по други пут међу Србима писац оживљава народног јунака како би га упоредио са нашим народом и како би, кроз његове особине, открио неспособност људи да се суоче и да препознају изворне и аутентичне особине правог Марка Краљевића. У свом стваралаштву Домановић велику пажњу поклања историјским тренуцима, те тако своју сатиру Вођа смешта у време Николе Пашића, при чему указује на људску потребу за савршеним вођом и савршеном земљом. Попут Нушића, и Домановић отворено говори о раду државног апарата за време династије Обреновића, што је и предочено у сатири Страдија. Управо у овој сатири до изражаја долази пишчева имагинација, представљена комбинацијом сатире, гротеске и фантастике. Својим опусом ушао је у српску књижевност и, сасвим заслужно, понео титулу утемељитеља сатире, која му припада и дан-данас.

Иво Андрић

Настанак ове књиге можемо објаснити пишчевим предговором, откривајући у младићу Андрића и у знацима његове мисли, бележене из дана у дан: „Има народних прича које су толико општечовечанске да заборавимо кад и где смо их чули или читали, па живе у нама као успомена на наш лични доживљај. Таква је и прича о младићу који је, лутајући светом, и тражећи срећу, зашао на опасан пут за који није знао куда га води. Да се не би изгубио, младић је у дебла дрвета поред пута засецао сикирицом знаке који ће му доцније показати пут за повратак.” Годинама писане и бележене мисли, без икакавог редоследа, створиле су вредну књигу, која није оличење Андрићевог дневника, него је постала знак поред пута, намењена свим читаоцима. Својим бележењем, Андрић је хтео да читаоци сами примете како су речи, заправо, знакови, путокази, али и двосекли мачеви. Овом књигом желео је да научи читаоце како да користе речи, како да их бирају, како да их упућују… Одричући се свог власништва над овим мислима и показујући опште кроз посебно, писац Знакове поред пута читаоцима представља као једно универзално искуство.

Колико је Андрић био посвећен речима и колико их се, заправо, понекад плашио,  казује нам овај одломак: „Речи су за писца као ватра и вода у оној пословици: добре слуге, али зли господари. Оне нас носе и побеђују за нас, али нас, с времена на време, издају и одају. Оне су наша радост и наша слава; али постају наша мука и брука кад год се деси да напишемо и потпишемо неке речи као чекове без покрића.”

Милован Глишић

Творац српске реалистичке приповетке – Милован Глишић, али и следбеник револуционарних идеја Светозара Марковића, настојао је да у својим делима буде аналитичан и да опише све недостатке у друштву. Тако у његовим приповеткама читамо о животима зеленаша, интережџија, каишара, али и сазнајемо о негативним особинама државних чиновника, свештеника или пак учитеља. Желећи да представи верну слику колектива, аутор ниједног јунака не издваја, већ је у његовим делима   сваки појединац подложан оштрици његове критике. На пример, у приповеци Глава шећера, садржаној у овом избору, аутор говори о корумпираним представницима власти, зеленашима, подмићивању и о егоизму као свакодневној појави у животу Срба. Из односа главног јунака, Радана, према учитељу видимо шта писац, заправо, мисли о граду и о селу; спознајемо колико су фолклорни елементи важни у пишчевом стваралаштву, док поистовећивање са пишчевим животом видимо у епизоди када главни јунак, Радан, позајмљује паре од зеленаша Давида. Писац оштро критикује тадашњу власт, али и примитивне особине, попут бахатости, неумерености, које примећује код квазиугледних људи у селу. У оваквој средини етикету трагичког јунака задобија сиромашни кмет, те се тако ова приповетка завршава суморно, баш као и Раданов живот. Међутим, у приповеци Прва бразда аутор, кроз лик Мионе, говори о људској величини, издржљивости, о храбрости, будући да она постаје двоструки борац и победник свог огњишта. У оваквим малобројним ликовима Глишић види наду,  јер једино такви јунаци могу извести ово друштво из чаме. Милован Глишић је својим књижевним опусом приказао друштвене недостатке и разлоге спотицања нашег друштва, остављајући погодно тло за друштвени и културни развој.

Лаза K. Лазаревић

О српском реалисти Лази Лазаревићу се, захваљујући његовим још увек актуелним делима и великом интересовању читалаца, и данас говори. Лазаревић је свој књижевни опус усмерио на представљању патријархалне заједнице, али и на тумачењу психолошког профила појединца, стварајући притом раскол између спољашњег и унутрашњег света јунака. Управо ће такви расколи донети Лазаревићу титулу најбољег писца психолошке приповетке, те уопште није чудно што су његова дела значењски толико комплексна, да изнова код књижевних критичара отварају поводе за нове полемике. У свом стваралаштву највише је придавао значаја традиционалној заједници, показујући њене супротности, унутрашње сукобе и одступања од њене стереотипне пројекције, с циљем њеног разобличавања. Симптоме разобличавања традиционалне заједнице уочавамо у приповеци Све ће то народ позлатити, где се дистанца у односу на традиционалну заједницу огледа у статусу хероја, али и у томе што се Благојевом сину инвалиду више не певају песме, него му се удељује милостиња. Наиме, у приповеци Ветар је, такође, приказана оштећена традиционална заједница, која се огледа кроз привидну хармонију мајке и сина, која наслућује сукоб такозваног старог и новог света, док је у приповеци Швабица исказана човекова исконска потреба за пријатељем, за моралним исцелитељем, при чему аутор истиче како култ пријатељства добија тежину духовног устројства. Поједини проучаваоци стваралаштва Лазе Лазаревића сматрали су да постоји доста сличности између аутора и књижевних јунака, те, да се писац, са великом слободом, поистоветио са њима, као и да је кроз њих покушао да разреши своје проблеме или да их пак осветли са неке иронијске дистанце. У својим приповеткама аутор се веома интересује за појединца и његов унутрашњи свет, те је као такав, заправо, и утемељитељ психолошке и модерне приповетке.

Бранислав Нушић

Поједини књижевници и критичари сумњали су у ауторову креативност, и та сумња му је, како и сам Нушић каже, помогла да стекне репутацију академика и да постане члан Српске академије наука и уметности. Будући да је позив за академика могао да стигне сваког трена, Бранислав Нушић одлучио је да овим романом прикаже читаоцима свој живот без икаквог прикривања и улепшавања, како га други биографи не би величали постхумно. На почетку књиге налази се пишчев предговор у коме објашњава због чега ствара ово дело. Такође, писац говори у предговору које је периоде свог живота сместио у овај хумористички роман: „Опис свога живота отпочео сам са рођењем, налазећи да је то најприроднији почетак. Полазећи од тога факта, ја се нисам упуштао у ствари које су претходиле моме рођењу, пошто о томе вероватно и нема података. Аутобиографију сам завршио женидбом, налазећи да после женидбе човек и нема аутобиографије.” Књига се затвара Нушићевим текстом, односно поговором. Наиме, аутор у поговору изражава  жељу да напише и ову последњу главу, јер не жели да његови верни читаоци чекају наставак. Она је посвећена пишчевом завршетку живота, кроз коју провлачи нити о филозофији живота и смрти. На крају књиге, Нушић себе види као на позорници, те исказује потребу за захваљивањем, што и чини. Овим делом читаоци се, на занимљив и потпуно нов начин, упознају са животом аутора, приказаним његовим очима.

Милутин Миланковић

Књига Кроз васиону и векове представља једну од најлепших српских књига о науци. Предочена на леп и занимљив начин, претворена је у романсирану аутобиографију, у којој су аутобиографски подаци умотани у фиктивне слојеве с циљем динамичности радње и приближавања слика о бесконачности васионе, како бисмо, на тај начин, сазнали о астрономији као науци, али и о ширини Миланковићевог научног потенцијала.

 Ипак, Кроз васиону и векове представља књигу сачињену од тридесет и седам писама, упућених непознатој, младој пријатељици. Аутор читаоце писмима уводи у свет науке, с циљем приближавања васионе и објашњавања њене историје, као и упознавања са небеским телима, али и буђења жеље за откривањем нових, неистражених предела. Инспирисан догађајима које је сам описао, Миланковић је успео да се из садашњости пресели у неку лепшу прошлост, где се сећа свог родног места, одрастања и школовања, првих препрека у раду, али он не остаје задуго ту. Са својом пријатељицом, кроз писма, одлази много даље, путујући и кроз време и кроз простор, све до колевке астрономије. Записујући сва своја путовања, аутор на папиру оставља траг свог размишљања о старим списима, експериментима и развоју неког новог инструмента. Читаоце обогаћује сазнањима о Сунцу, планетама, њиховим орбитама, о цикличности леденог доба,…

Отишавши назад у прошлост као научник, Миланковић нам у својој књизи доставља изванредне научне чињенице, док нам у будућности оставља путовања у неке многе и далеке земље. На самом крају књиге, Миланковић нам открива како је главни предмет његовог писања била његова пријатељица, а не васиона, објашњавајући то кроз призму ништавности човека у односу на васиону. Упркос томе, нама је сада остало трајно сведочанство о васиони и вековима, као и сведочанство о ауторовом животу и стваралаштву.

Десанка Максимовић

Тражим помиловање представља збирку песама која је настала четрдесет година након објављивања ауторкине прве збирке песама, те је она оличење зреле песничке мисли. Песма Пролог открива нам ауторкину замисао, а то је везивање стихова за Душанов законик, историјски документ из 1349. године. О томе најбоље сведочи Десанкин сусрет са овим документом: „Почела сам да га прелиставам и, наједном, као да ме је муња ошинула, избило је еруптивно из мене све и моје схватање о кривици и правди, о казнама и опроштајима, о грешницима и правима… Оно што сам дуго носила у себи.” Наиме, овај документ у песникињи изазива појачану саосећајност и бригу за човеком, те   је управо то разлог што ову збирку представља читаоцима у форми дијалога, при чему јасно видимо како она разговара са царем. Наслови песама који у себи садрже предлог о осликавају царев глас, односно дистанцу између оног ко пева и предмета певања, чиме се упућује на повлашћени положај, док поједини наслови који садрже предлог за представљају ауторкин глас, као и приснији однос између оног о чему се пева и гласа песникиње. Њихови разговори су често конфротативни, па тако, кроз песме, видимо како цар самилост одаје само војнику, док Десанка моли за све људе подједнако, у чему се огледа снага њеног хуманизма. Враћање у прошлост, у четрнаести век, показује да човека и даље брину исти проблеми, те зато песникиња дискутује са историјским закоником, откривајући истине о човеку, на основу којих читалац треба да спозна да само хришћанске и искрене врлине побеђују све животне тмине.

Пред нама се налази збирка песама Владислава Петковића Диса, песника сањара, слутњи и ирационалних визија. Тачније, пред нама је избор песама из његових објављених збирки. Приређивач се одлучио да ову књигу започне избором песама из Дисове прве збирке – Утопљене душе, не изостављајући ниједан њен део. Тако се на самом почетку налази Пролог, који почиње антологијском песмом Тамница. Она је предочена као мала космогонија, изграђена на основу три мотива – тамници, звезди и очима, која објашњава трауму рођења, живот као пад, али и човекову егзистенцију. Наредна четири дела поменуте збирке су: Кућа мрака, Умрли дани, Тишине, Недовршене речи. Збирка Утопљене душе завршава се епилогом Сан и антологијском песмом Можда спава, која осликава Дисово потонуће у ирационално, у покушај објашњења човековог почетка живота. Будући да је био опседнут смрћу, ништавилом, болом, очајем, живот је видео као тамницу, те је у својим стиховима песимиста и поетичар патње. У овој књизи налазе се и песме из његове друге збирке – Ми чекамо цара, које представљају песнички императив историји и право оличење родољубивих песама, у којима је, такође, неизбежнa компонента смрти. У песмама из последњег циклуса, у којима Дис отоврено говори о својим болима у изгнанству, песимизам је достигао врхунац, што је и уочљиво у песми Међу својима, где Дис чезне за обичним људским стварима, за женом и децом. Њоме се затвара ова књига првог српског песника са изузетним метафизичким, трансцедеталним и спиритуалним својствима.