Доситеј Обрадовић

Најзначајнији просветитељ деветнаестог века – Доситеј Обрадовић, најавио је у Писму Харалампију штампање књиге Совјети здраваго разума, али се уместо ње појавила, сасвим неочекивано, књига Живот и прикљученија. Ова књига се, по својој структури, издваја, јер представља живот аутора, те се тако читаоци поново срећу са појмом аутобиографије и аутобиографског дела. У предговору ове књиге писац нам казује о својим намерама које жели да оствари писањем. Такође, јасно истиче како је увек на располагању свом народу и како жели да науку и просвећеност приближи српској омладини. Отворено говори о потребама превођења, писања и штампања на српском језику, о васпитавању деце, али и о образовању жена. Аутор у овом делу читаоцима исказује две најважније тенденције дела, а то су: огромна потреба за образовањем, али и указивање на штетност монаштва, јер спутава човекове жеље за образовањем и усавршавањем. Своје незадовољство манастирским животом јасно обелодањује у предговору, у поглављу о свом темишварском школовању, као и у последњем делу књиге. Калуђерство је за њега кочница сваког духовног и културног напретка, те због тога своје идеје често износи кроз ликове епископа и монаха, јер су они црквени великодостојници и њима, чак и опасне речи, неће бити замерене, па се тако нпр. у разговору са монахом Зилотијем осликава Доситејево вешто побијање Зилотијевих антитеза. Доситеј је у овом делу вешт у томе, те своја мишљења увек износи кроз дијалоге и лаку фабулу, сасвим неусиљено.

            Суочивши се са оштром критиком, Доситеј је некако успео да сачува сношљиве односе са поглаварима цркве, а нама, као верним читаоцима, остаје ово његово којим нам поручује да штампамо књиге на свом језику, не остављајући наш народ лишеним сазнања.

Јован Стерија Поповић

Комедија Кир Јања (Тврдица) несумњиво много подсећа на раније комедије са истом темом, будући да је тврдичлук одувек био инспирација писцима. Иако је тема свевремена, Стерија је, дакле, овде оригиналан. Он ствара ликове из његове средине, са карактеристичним менталитетом и нарави, водећи рачуна да буду блиски тренутном читаоцу или гледаоцу.

            Ово Стеријино дело право је оличење комедије карактера, у којој је протагониста, кир Јања, приказан кроз једну доминантну црту тврдичлука, тако да његове остале врлине и мане бивају бачене под сенку. Његов тврдичлук достигао је степен страсти и болесног стања, што се и види у његовом начину размишљања и поступања. Кулминација егоистичности и шкртости огледа се кроз две комичне ситуације: када се обраћа својим дукатима као деци и када се од њих опрашта, јер намерава самоубиство. Да би лик кир Јање дошао до изражаја, Јован Стерија Поповић остале јунаке драме подрећује њему, остављајући их маргинализованим. Ово дело је без сложене драмске радње, занимљивих заплета и драмске напетости. Радња се огледа у низању различитих ситуација и дијалога, јер се своди на причање и поступке ликова како би дошло до њихове директне карактеризације. Присуство стране, деформисане, лексике и присуство славеносрпског језика изазива тзв. вербалну комику, док је комика ситуације уочљива у дијалогу Јање са дукатима, у преговорима око Катичине удаје, у Јањином разговору са Јуцом о шеширу,… А све то, садржано је у главном лику ове комедије.

            Ова Стеријина комедија карактера написана је како би аутор кроз њу изразио свој презир према тврдичлуку, јер је сматрао да је тврдичлук изопаченост друштва, али и појединца.

Бертолд Брехт

Драма Мајка Храброст, настала пред сам почетак Другог светског рата,  написана је у дванаест целина, описујући притом тридесетогодишња ратовања на бојиштима у Немачкој, Пољској и Шведској. Поменута драма не представља драму у правом смислу, јер не постоји права радња нити сценска структура, али се ипак у њој показује трагична судбина мајке и њене деце, различити ставови о томе колико рат може бити користан, као и свест о осуђивању рата, будући да не доприноси решавању ниједног проблема. Ана Фирлинг, односно Мајка Храброст, и њена деца путују са шведском војском за време рата, водећи кантину. Надимак Мајка Храброст добила је захваљујући својој одлучности и упорности да следи војску, заједно са својом децом, чак и у времену највећих напада. Она презире рат и никада своје синове не би дала као учеснике, али у њему види смисао, односно зараду. Занесена трговином, заборавља своју децу, те Врбовник одводи њеног сина Ајлифа у војску, где он убрзо бива одликован. Заточени, Мајка Храброст и њена ћерка Катрин проживљавају смрт Швајцарка, њеног сина. Правећи се да га не познају, како не би и оне доживеле исто, настављају даље за војском. Убрзо, за време јаког напада умире и Ајлиф, а недуго затим и Катрин. Мајка Храброст остаје сама. Сама са војском. По први пут исказује своју тугу, што је и посебно наглашено на самом крају књиге, где она са телом мртве ћерке, гурајући кола кантине, и даље не одустаје од војске.

Брехт је желео да ова драма буде антиратна, да буде усмерена против разарајуће политике немачких нациста, која је народ водила у рат. Желео је да овим делом читаоцима укаже да остану равнодушни према позивима у рат. Ипак, сасвим је очигледно колико је била јака жеља аутора да овим уметничким делом пробуди свест читаоца и да га натера да се бар једном критички осврне око себе.

Петар Петровић Његош

Горски вијенац, рефлексивно–херојска поема, настала у доба романтизма представља најзначајније дело Петра Петровића      Његоша. Објављена у Бечу, 1847. године, на српском народном језику, допринела је Вуковој победи за књижевни језик, те данас заслужно представља једно од најзначајних дела српске књижевности.

            Горски вијенац изграђен је на основу два мита, односно на основу националног мита о непокореној земљи и на основу поетско–метафизичког који говори о паду човека. Прожимање оба мита осликава човека у заточеништву, о чему Његош и говори. Такође, кроз дело се уочавају две тематске линије кретања аутора, међу којима је прва национално–историјска, док је друга религиозно–филозофска. Као такве, оне предочавају и савремене и историјске догађаје, или се пак протежу кроз цело дело кроз рефлексивно–лирски приступ. Иако се у делу описују историјски догађаји Црне Горе, оно није нужно везано за црногорско тло, него је захватило и друга општељудска значења, у којима се често појављује племенско–патријархална етика, патетичко јунаштво и храбро прихватање живота. Како је писац био забринут положајем свог народа, он за тему овог дела узима борбу и то борбу против потурица. Временски оквир прати фабулу дела, мада је догађај стављен у други план, с обзиром на то да је аутор велику пажњу дао ликовима, њиховим одлукама и потезима. Управо се у овом делу јављају слике које су темељене на многобројним догађајима, чинећи тиме окосницу композиције. Такође, дело краси велики број ликова, који себе откривају кроз дијалоге или кроз причу о другој особи.

            Горски вијенац представља изузетну књижевну творевину која обухвата свеукупно искуство читавих епоха у животу појединих народа и цивилизација, односно оно историјско, песничко и филозофско.

Иван Мажуранић

Смрт Смаил–аге Ченгића представља епски спев Ивана Мажуранића, који је настао на основу стварних историјских догађаја како би, на најверодостојнији начин, описао живот турског освајача, силника и тиранина, Смаил–аге Ченгића, који је чинио бездушно насиље над Црногорцима.

Поменути спев састоји се од пет певања – Аговање, Ноћник, Чета, Харач и Коб, која заједно причају о освети храбрих Црногораца над агом. Та освета довела је до пропасти целог царства, утемељеног на насиљу и пљачки. Патњу, беду и потчињеност Јужних Словена под Турцима Мажуранић сликовито показује, истичући јунаштво и борбу које резултира падом славног аге и његовог царства. Сасвим јасно у епу истиче своје ставове и идеале, односно слободу и освету потчињених. Будући да се радња одиграва у кратком периоду, у епу је она предочена на веома згуснут начин, те због тога не сазнајемо пуно о ликовима који се помињу у делу. Читаоци се са њима упознају тек у тренутку када они делују, док потпуну карактеризацију виде једино у лику Смаил–аге Ченгића. Читајући ово дело, читалац подржава пишчеве намере, што је одличан манифест Ивана Мажуранића, јер током описивања радње и ликова не задржава дистанцу, бојећи дело својим емоцијама. Служећи се обиљем стилских фигура, аутор предочава једну набијену песничку слику која осликава његова осећања и проматрања о датом епу, док богатству језика доприносе бројни турцизми и библијски изрази.

Смрт Смаил–аге Ченгића, у форми епа, на најбољи начин читаоцима предочава човекову нужност за највишим идеалима, за човечност и слободу, чинећи овај еп достојним врха наше књижевности.

Николај Васиљевич Гогољ

Ревизор представља драмско дело, комедију карактера, Николаја Васиљевича Гогоља. Написано на основу анегдоте, које је Гогољ чуо од свог пријатеља Александра Сергејевича Пушкина, оставило је велики утицај на српске писце, те је тако Бранислав Нушић, на основу овог дела, изградио Сумњиво лице. Тема за ово дело узета је из друштвене стварности Русије деветнаестог века, што је допринело да Ревизор постане једно од највећих дела светског реализма.

            Ревизор је комедија карактера, која се састоји из пет чинова. Радња је смештена у провинцијску средину и показује све слојеве друштвеног апарата: судство, здравство и образовање. Градоначелник Антон Антонович позива све главне људе у граду како би им саопштио изненадну и непријатну вест – долазак ревизора из Петрограда. Из његових речи сазнјемо како у болници влада прљавштина, како се нико о болесницима не стара, али и како се све просторије осећају на дуван и купус. У суду је општи неред, судија и градоначелник су ти који су покретачи корумпције и који стално захтевају нешто заузврат. Сазнање да је ревизор одсео у престоници, у мештане уноси страх и панику, те стога одлучују да га потраже. Проналазе Ивана Александровича Хлестакова, такозваног ревизора. Плашећи га се, градоначелник га доводи кући, како би му се додворио. Ревизор са свима лепо прича, али им и обећава како ће њихове жеље испунити уколико му они претходно позајме одређену своту новца. Након извесног времена, ревизор упућује писмо градоначелнику у којем исмева њега и све људе који су му поверовали, пошто је он само један обичан преварант и пролазник. Тек након овог сазнања, у њихово место долази прави ревизор.

Управо због оваквих ликова, Гогољ је наишао на оштру критику. Наиме, критичари су му замерали што у овом делу не постоје позитивне личности, чиме се он бранио, говоривши да у овом делу нема ништа позитивније од смеха. Захваљујући овом делу, суочавамо се са друштвеним пороцима, социјалним недаћама, осећајући помало на нашој кожи оштрицу сатире. Објашњавајући настанак свог дела, Гогољ је рекао: „У Ревизору ја сам одлучио да на једном месту скупим све оно што је у Русији ружно, а што сам ја тада знао, све неправде које се чине на оним местима и оним случајевима где се праведност тражи од човека више од свега, и хтео сам да све исмејем у један мах.”

Стеван Сремац

Зона Замфирова, књижевно дело Стевана Сремца, представља причу о љубави младића и девојке који долазе из различитих друштвених слојева. Ова једноставна прича, смештена у оквире деветнаестог века, садржи лаке заплете, међу којима је управо неслагање двеју породица због разлике у друштвеној лествици. Писац причу започиње певањем песама о Зони, Замфировој најмлађој ћерки, те нас на тај начин и упознаје са главном јунакињом овог романа, али и са ликом Замфира. Стеван Сремац је Зону представио као девојку која је прва по лепоти и угледу, као девојку за којом сви уздишу, а највише Мане кујунџија. Градећи љубавну причу Зоне и Манета, писац је користио сваки тренутак да опише Ниш из тог периода. Најверодостојније нам у десетој глави овог романа предочава сусрет Замфирове ћерке и Манета кујунџије, у којој је Зона исмејала њега и његову љубав. Не желећи да остане поражен, он смишља са својом тетком Доком и пријатељима Зонину отмицу. Заправо, то није била права отмица, али је то било довољно да  укаља част Замфировог дома и да Зона постане „Зоне побегуља”. На овако промишљен начин, Замфир је дао Манету кујунџији руку своје мезимице и тиме учинио своју ћерку најсрећнијом.

            Стеван Сремац је овим књижевним делом успео да покаже измирење два различита социјална света, али и да титулу победника додели љубави, која је свемогућа и која опстаје упркос препрекама, које су и данас, често, налик овој.

Јаков Игњатовић

Симо Матавуљ

Књижевно дело Бакоња фра Брне, првобитно замишљено у форми приповетке, током стварања достигло је форму романа, у коме је свако поглавље заправо једна приповетка.

Симо Матавуљ радњу овог књижевног дела смешта у Далматинску загору. Наиме, радња је претежно предочена у манастирској средини, описујући живот у манастиру Висовац, док је аутор делић радње пренео и на сиромашно село Зврљево. Симо Матавуљ је успео овим романом да, на хумористичан начин, прикаже живот манастирских људи и свештенства уопште. Њихови животи су, очима аутора, приказани као потпуно празни, алудирајући притом како је за њихову егзистенцију неопходна помоћ верника и наивних људи. Описујући живот манастирских лица, аутор ниједног трена не заборавља средину у којој је радња смештена, те је, такође, помало на хумористичан начин, осликава. Писац нам убрзо открива како је у овом роману сва радња посвећена дванаестогодишњем дечаку Иви Јерковићу Бакоњи, који је, према породичној традицији, морао да оде у манастир Зврљево и да тамо проведе одређени временски период како би стекао углед и част. Међутим, Бакоња је у манастиру видео само редовнике чудних погледа на свет, али и чудних имена. Било је потребно седам година да Бакоња увиди како изгледа живот у манастирским одајама, да се суочи са једноличним и испразним животом. У роману је описан, такође, и полетан и живахан живот Бакоње, упркос границама манастира, те се тако он заљубљује у ћерку крчмарице – Цвиту, при чему је јасно исказана ауторова намера да људске потребе никад не могу бити спутане без обзира на ограничења која му се постављају.

 Упркос својим жељама, он нихилистички прихвата позив фратара и прихвата живот у богатој жупи, јер је свестан да је он постао фратар само зато што су га наслеђе и средина тако условили.

Бранислав Нушић

Народни посланик представља прву комедију Бранислава Нушића, написану за време студија. Када је аутор написао ово дело, предао га је управи Народног позоришта, на чијем је месту био Милорад Шапчанин. Наишавши на позитивно мишљење рецезената, ова књига је, ипак, чекала тринаест година како би се показала у правој светлости, а право на штампање добила је тек четрдесет година касније.

            Народни посланик је, дакле, комедија у три чина, чија је радња смештена у сеоску варошицу, у оквире деветнаестог века. Ово дело исмева људе који безглаво хрле за влашћу, као и тадашње доживљавање политике. Ликови, представљени у овој комедији, потичу из патријархалне породице, а заправо су право оличење паланачке атмосфере и менталитета. Оно што чини радњу у овом делу јесте то што су у току избори за посланике у парламенту у Србији и што је уз то присутан лажни парламентаризам, политичка неписменост, изборна корупција… Нушић нас упознаје са потенцијалним посланицима који се одликују тиме што су се већ обогатили пљачакама и корупцијом, али и онима који желе да буду на власти, јер је то у њиховом интересу. Један од потенцијалних кандидата јесте Јеврем Прокић, патријархалан и прост човек, који се кандидује само из једног разлога – да увећа своје већ стечено богатство. У изборну борбу, поред Јеврема, Нушић укључује и адвоката Ивковића, Срету Нумеру, писара Секулића, Јевремову жену Павку и ћерку Даницу. Аутор нам кроз поступке и дијалоге ликова јасно указује како се у политичкој агитацији не бирају средства, већ се употребљавају лажи, интриге и клевете, али нам и скреће пажњу на политичку неписменост кандидата, задржавајући се највише на господину Јеврему.

            Иако је ово књижевно дело везано за једно време и једну нарав, оно ипак са собом носи трајно и универзално значење, садржано у поменутој теми и ликовима, осликавајући притом карактере и претензије друштва и појединца у свим временима.

„Код Лазе Костића све збуњује, и биографија, и поезија… Забуну ствара и велики обим Костићевих знања и активности, и многострукост његовог талента и његових интересовања”, речи су Љубомира Симовића које веродостојно осветљавају Лазину свестраност и бесконачни таленат. Као такав, Лаза Костић бавио се писањем поезије, драме, есеја, али и позоришном критиком и превођењем. Пркосне природе, ругао се средини која га је спутавала у песничком заносу и која није имала разумевања за његове стихове. Пркосећи јој тако, Лаза је створио оно најбоље, оно најискреније, што му је лежало на срцу и души. И то најбоље садржано је у овој збирци песама. Приређивач је ову збирку песама изделио на целине, па се тако сусрећемо са свемирским, завичајним, сновидовним, љубавним песмама и баладама. У тим целинама налазе се песме које су обележиле његово уметничко стваралаштво, те се као посебне могу издвојити оне које певају о Шекспиру, о пределима Срема, као и оне које представљају спомен на познате личности, попут Руварца, Светозара Милетића и Јована Андрејевића. Најобимнију целину чине љубавне песме, које су посвећене Ленки Дунђерској, песниковој вечној музи и инспирацији. Овај круг љубавних песама отпочиње песмама у којима се аутор обраћа Ленки и у којима јавно исказује своја осећања, док се затвара најлепшом и најдуже ствараном песмом – Santa Maria della Salute, емоционалном драмом песника која опева његове бескрајне сукобе јаве и сна, изазване Ленком, али и егзистенцијална проматрања о пролазности живота и о поновом сретању са драгом у вечности.

            Петнаест година након Ленкине смрти, песник одлази тамо где границама нема места, тамо где је јаз између младости и радости невидљив. Песник, наш Лаза Костић, поздравивши се са овим светом, одлази својој Ленки да љубав вечно проживи.

Александар Сергејевич Пушкин

Евгеније Оњегин представља најпознатији романтичарски роман у стиху, а истовремено је и један од најпознатијих романа у светској књижевности. Александар Сергејевич Пушкин је у овом роману, кроз лик Евгенија Оњегина, приказао друштвене појаве двадесетог века, као и човека чија се трагедија не приписује само његовом карактеру, него и бесмислу своје средине, али и тиме што никада није могао да угуши предрасуде средине у којој је васпитаван. Личности које су представљене у овом роману, својим поступцима и уделом у радњи, исказују карактеристичну епоху у Русији. Евгеније Оњегин, Татјана Ларин и Владимир Ленски јунаци су овог дела и они представљају плод друштва и средине у којој живе, иако су непрестано у неразрешивом сукобу са стварношћу. Писац овај сукоб приказује индиректно, ненаметљиво, стидљиво, намеравајући да на такав начин најбоље прикаже карактере својих јунака. Тема овог дела јесте, свакако, љубав, која са собом повлачи и низ других тема, попут мимоилажења сродних људи, отуђености појединца, скептицизма, наивног идеализовања живота, али и односа књижевности према животу. Аутор својим читаоцима овај роман аналитички представља, јер ствара карактер у развоју и покушава да открије све узрочно–последичне везе између материјалних ствари и психолошких појава. Он нам, кроз лик главног јунака, Евгенија Оњегина, приказује околности под којима се развијао, као и узроке који су донели у његов живот незадовољство и демонстративни одлазак из тог света. Изразиту психолошку тачност, продубљеност и рељефност у осликавању карактера књижевних јунака проналазимо у описивању њихових поступака и окружења, што Пушкина чини посебним и изврсним писцем.

            Ово драгоцено дело оставило је трага и на друге познате ауторе, те је тако Бјелински о њему рекао понешто: „Оњегин се може назвати енциклопедијом руског живота, и, у највећој мери, руском творевином. И зар је чудно што је овај спев тако одушевљено прихватила публика и што је његов утицај на савремену и доцнију руску књижевност био тако огроман? Он је за руско друштво био акт сазнања, готово први, али зато тако крупан корак напред.”

Лав Николајевич Толстој

Роман Лава Николајевича Толстоја, Ана Карењина, представља књижевно дело савремене тематике, у којој је средишња тема прељуба главне јунакиње, због чега бива одбачена од друштва и због чега у себи носи обележје трагичности. Паралелно, у роману се одвија још једна несебична љубав, љубав између Кити и Левина, која не омета и не зависи од љубавне приче Ане Карењине и Вронског. Толстој радњу овог дела смешта у Русију, у оквире деветнаестог века, пишући о прихваћеним и неприхваћеним понашањима у друштву, при чему многи критичари повлаче паралелу између Флоберовог дела Мадам Бовари и Ане Карењине, будући да оба романа описују судбине несрећних жена. Роман је изграђен тако да чини неколико токова радње, где свака породица, поменута у делу, представља по један ослонац. У своје дело уноси још проматрања о срећи и несрећи, богатству и сиромаштву, што се и огледа у примеру главне јунакиње, која је симбол повлаштеног слоја друштва, док је Левин симбол скромног породичног живота. Прстенаста структура романа само појачава разлике и вечне сукобе међу јунацима дела, које се смањују како се роман ближи крају, док недокучиво и неразрешиво заувек остаје питање прељубе. Пишући о судбини породице, Толстој нас оставља замишљеним, постављајући нам питање: Постоји ли уопште срећна породица?

Његова тумачења, предочена у два тома, осликавају један паралелни роман, али и  роман кризе, будући да се у њему од почетка па до краја говори о дволичности и осуди друштва, које нарушава брак, па макар и онај који је остао само као доказ на папиру.