Вилијем Шекспир

Ова трагедија над трагедијама се већ четири века приказује на позорници широм света, остављајући за собом лавину нових мисли и тумачења. Наиме, ово Шекспирово најбоље дело стекло је популарност захваљујући проблематичној тематици, која у читаоце уноси само загонетност и тајновитост. Описујући несагласност између Хамлетове душе и своје истинске и праве обавезе у спољашњем свету, Шекспир је изградио Хамлета,  тридесетогодишњег ученог и образованог младића, односно данског краљевића. Не долазивши у сукобе ни са ким, Хамлет је веровао како је свет безбрижно место и како је право оличење и визија доброте, све до оног трена док није сазнао како му је отац изненада умро и како је престо наследио његов стриц. Од тог момента упознајемо Хамлетову другу страну, тајанствену и скептичну, али и видимо раздвојеност између његове душе и света, као и бол коју му доноси тешка неправда. Желећи да открије праву истину о убиству, Хамлет одлучује да је најбоље да се претвара да је луд, служећи се посебним речима које су само средство осмишљеног лудила у свету који је за њега сада тамница. Долазак путујућег позоришта савршено је искористио како би режирао представу Мишоловка, на основу које би краљ Клаудије, алузијом, препознао сопствени злочиначки чин. Наручивши убиство Хамлета, Хамлет скида маску лудила и одлучује да делује, јер лишити Данске таквог краља није грех, него потреба. У расправи са мајком, он је вређа, с намером да у њој изазове грижу савести због те неморалне преудаје. Борба са неправдом отпочиње и први у њој страда Полоније, а убрзо потом и његова чиста и невина душа – ћерка Офелија. У сукобу са Лаертом, као победник излази само Хорације, Хамлетов одани колега са студија, који остаје да ову причу исприча надолазећем данском краљевићу – Фортинбрасу, који Хамлету одаје почаст.

            Ова трагедија са елементима братоубиства стекла је изузетно место како у књижевности, тако и у уметности уопште. Данас, читајући ово дело, сазнајемо о људској злоби и неправди, али се истовремено и питамо да ли је Хамлет сам себи наметнуо овај проблем. Заправо, да ли је Хамлет страдао у борби са самим собом?

Бранко Ћопић

Збирка приповедака Башта сљезове боје ретроспективно нас враћа у прошлост, у детињство нашег писца – Бранка Ћопића, описујући нам његов завичај, али и догађаје који су обележили најлепше дане његовог живота. Ова књига почиње писмом, које је Бранко упутио свом преминулом пријатељу Зији Диздаревићу, јер је осећао потребу да свој страх од старости и смрти подели са њим. Како читаоце не би оптерећивао суморним и црним мислима, написао је ову књигу и одвео их у свет јаве и сна, у свет детињства.

У првом делу књиге – Јутра плавог сљеза писац своје приповедање започиње приповетком Башта сљезове боје, у којој се срећемо са најомиљенијим пишчевим ликом – деда Радетом. Немоћан да поправи свет, аутор се враћа у детињство, у тело дечака, и с његовог аспекта нам говори о својим доживљајима из детињства, присећајући се деда Радета, чича Ниџе и многих других. Увођењем деда Радета, јединственог и тврдоглавог јунака по свом уверењу, читаоцима се улива вера и оптимизам у неки лепши и праведнији свет, што Бранкове приповетке чини још дражеснијим. Приповетке које припадају првом делу збирке несумњиво одишу лепотом пишчевог завичаја, али и богатством и топлином емоција које из њих проистичу. У другом делу збирке, Дани црвеног сљеза, Бранко је у поодмаклим годинама, али се присећа како је лепо било истраживати на ујаковом тавану, препуним тајнама и изненађења и трагати за суровим бојовницама голубијег срца. А враћање у пишчево детињство значи враћање у наша детињства…

„Негдје иза мене у овоме свијету је село Хашани, кућа мог ујака и моје године између седме и дванаесте, дани дјетињства, старији и мудрији од Колумба, Тесле и барутних изумитеља, дани кад смо били врло смјели и безгранично богати.”

Иво Андрић

У овој књизи налазе се изванредна дела великана српске књижевности – Иве Андрића. Кратки роман прстенасте структуре, Проклета авлија, отвара ову књигу, приказујући изузетан начин Андрићевог приповедања. Представљајући историју на другачији начин од вишеградске, сарајевске и травничке хронике, наилазимо на централну причу о Џем–султану, засновану на историјским чињеницима. О њој нам говори Ћамил, једна од успомена фра Петра. Осликавајући при том просторе Проклете авлије, писац као да одашиље поруку да је цео простор, па и свет ограничен, али и да је нека врста тамнице. Ипак, у том ограниченом времену постоји нешто вечно, нешто што траје. То је, свакако, Проклета авлија, чије зидине одишу људским судбинама. То је Авлија, која „живи сама за себе, са стотину промена, и увек иста.”

Мост на Жепи, приповетка написана у трећем лицу, оличење је Андрићеве најбоље приче, која описује настанак моста и његово трајање. Мост је настао из несанице, самоће и очаја везира Јусуфа, јер се у њему родила мисао о пролазности свега онога што је људско. Пробудивши жељу за очувањем својих корена, одлучио је да сагради грађевину над реком Жепом, с циљем присећања на њега и његово порекло. Неимар је саградио мост, који је попут везира и неимара – усамљен. Овом приповетком писац је желео да прикаже пропаст моћи и славе, али и да укаже на важност и трајање материјалног, нарочито оног што ће служити будућим генерацијама.

У Ex Pontu, разговору са душом, налазе се пишчева промишљања о важним егзистенцијалним питањима појединца. Кроз дело је предочено ауторово лично искуство, у настојању да се лирском монологу придода значење филизофско–поетске истине, а да се тиме задржи фабулативно–наративна основа која говори о стањима једног заточеника. Ова књига песама у прози садржи три циклуса, у којима Иво Андрић, кроз песме, разрешава борбу са траумом, изазваном тамничењем. У Епилогу, у разговору са Богом, лирско биће, богатије за једно суморно искуство, искорачило је из себе и закорачило у светлину трајања, одлучивши да живи.

Јoхан Волфганг Гете

Гледавши у детињству луткарску представу с мотивом Фауста, мали Гете никако није могао да заборави лик Фауста. Како је време пролазило, тај лик је бивао све снажнији, да би, напослетку, и оживео у Гетеовој књизи. Оно што нам је Гете оставио јесте, засигурно, ова величанствена књига – Фауст, толико лелујава и снажна, права слика драмско–епске форме, која кроз своје целине, било мање или веће, осликава животни пут главног јунака Фауста. У дијалогу Бога и Мефистофела, спознајемо о ученом младићу, односно Фаусту, који се бори између жеље да открије све тајне света и људске ништавности и немоћи која му онемогућава да открије суштину и смисао човековог битисања. Уморан од тога што му наука, а касније ни магија, није помогла да схвати суштину свог постојања, помишља на самоубиство, а спас у томе доносе црквена звона, која га враћају у стварност, међу људе. Тада се упознаје са демоном, са Мефистофелом, који жели да му покаже како се хедонизам постиже у свакодневном задовољавању нагона и страсти, а не у учењу и истраживању. Дружење са Мефистофелом постаје пут великих и малих уживања, почевши од студентских пијанки у Ауербаховом подруму. Гете је желео да његов јунак доживи љубав, па га тако подмлађује како би се заљубио у Гретицу, која у њему буди чиста осећања и мисли и која му помаже да схвати да је он, заправо, биће небеског и земаљског порекла. Међутим, Фауст не одустаје од лутања…

            Ово неуједначено дело, које, према речима Гетеа, има и почетак и крај, а ипак није целина, изражава оно што се у нама бори годинама, вековима. Наша жеља за сазнањем, за оним бесконачним, за недостижним, буди у нама једног Мефистотела, налик оном у Фаусту и управо та жеља за недохватљивом истином чини нас људима. Гете је овим делом само желео да нам каже да је свако од нас, заправо Фауст, који у себи носи клицу мефистофеловског зла, Гретине доброте и Фаустовог трагања.

Самјуел Бекет

Да би објаснио суштину људског постојања, Бекет је за своја дела користио обичне људе. Једном приликом аутора је напала скитница због које је завршио у болници, а она у затвору. Посетивши је, Бекет ју је упитао за разлог напада, на шта скитница није знала да да одговор. У том тренутку, инспирисан људском обесмишљеношћу и бесциљношћу, писац је одлучио да створи ово апсурдно дело.

Чекајући Годоа представља драму у два чина, у којој су главни ликови Владимир и Естрагон, такође, по свему судећи, скитнице. Драма говори о двојици јунака који не могу да докуче откуда су дошли и због чега су управо ту. Упркос томе, према општим законима, њих двојица нису безразложно ту, те је тако њихово ишчекивање некога и очекивано. Они очекују некаквог Годоа, за којег не знају ни да ли је човек ни да ли је Бог. Нађени на истом простору, крај осушеног дрвета, у неограниченом времену, они покушавају на различите начине да га прекрате, као да се, на пример, обесе о осушено дрво. Цела радња саткана је од ишчекивања, од спољашње обесмишљености и унутрашње празнине, те је, стога, потребан Годо, да јунацима улије наду и поврати веру. Увођењем Поца и Ликија, господара и слуге, Бекет указује на подељеност људи у свету, незнану Естрагону и Владимиру. Постојање управо оваквих ликова, попут поменутих у драми Чекајући Годоа,  представља, заправо, људску апсурдност срљања и јурцања у бесмислене људске ситуације и амбиције.

 Упркос томе, дрво је олистало, Поцо ослепео, а Годо још није дошао…

Меша Селимовић

Роман Дервиш и смрт представља најзначајније дело у стваралаштву Меше Селимовића, али и значајно место у нашој књижевности. У ово дело аутор је уложио оно најбоље што је имао у себи, учинивши да оно буде посебно у стилу, језику, филозофији живота, као и психолошкој анализи. Захваљујући овоме, Дервиш и смрт данас представља сам врх наше романескне прозе, оличен у психолошком и лирском–медитативном роману. Главни јунак – Ахмед Нурудин, кроз ово дело, исписује свој животопис, чинећи га првенствено романом лика, јер је од почетка до краја књиге Ахмед централна личност, односно личност о којој се стално мисли или пак говори. Ахмед Нурудин, шеик из мевлевијског реда, потресен смрћу брата кроз овај роман преиспитује постојање свог места у свету, као и смисао човековог постојања, отварајући понор између начела и појединачног живота. Његова визија живота довела га је до поразног сазнања да је живот прошао у празнини и неискоришћености, у узалудности и бесмислу, без јасних трагова. До истог тог сазнања долази и његов искрени пријатељ Хасан, који је живот схватао као шароликост и свежину. Обојица дозивају безазлено небо детињства, чисте стазе, насмејано и мило постојање, али све је то пуста варка у суровом и сложеном свету из којег настаје горка изрека да је сваки човек увек на губитку.

Тако је смрт позвала и Ахмеда: „Позивам за свједока Судњи дан, и душу што сама себе кори; позивам за свједока вријеме, почетак и свршетак свега – да је сваки човјек увијек на губитку.”

Фјодор Михаилович Достојевски

Роман Злочин и казна  је изузетни пример модерног психолошког романа, у коjем је Достојевски приказао сурову егзистенцију једног младог студента – Раскољникова, амбициозног и рационалног младића.

            Описујући његов студентски живот, Достојевски је пажњу придавао ономе што је Раскољникова највише оптерећивало. Живот у беди и непосредном окружењу наводио га је на разноразна проматрања, која би му помогла у борби за животну егзистенцију. Како је време одмицало, Раскољников је схватио да би му убиство газдарице, старе лихварке, једино помогло, јер би помоћу њеног новца могао достојно да живи. Међутим, и при самом размишљању уочавамо раскол у Раскољникову: убиство старице би помогло многима попут њега, али му хришћанска и морална начела говоре да у сваком злочину лежи људска промашеност. Упркос томе, одлучује да себе сврста у групу изузетних људи, у којој је злочин или било који други грех објашњив само уколико он води до некаквог напретка. При томе, јаку жељу за убиством старе лихварке буди писмо његове мајке у којем му саопштава како се његова сестра Дуња удаје да би му обезбедила новац за завршетак студија. Поражен тим сазнањем, Раскољников убија старицу и од тада постаје човек на међи, човек у борби између добра и зла. У својој страдалачкој судбини, сусреће људе сличне њему: Свидригајлова – човека гнусне прошлости, као и сиромашну породицу Мармеладов. На путу ка свом избављењу помажу му Разумихин и Соња, али и Порфирије Петрович, наводећи га да призна кривицу. Спознавши у Соњи доброту, Раскољников одлучује да се суочи са злочином. По први пут узима Јеванђеље које му је Соња у затвору донела, верујући у своје спасење и у њена убеђења.

Седам година затвора изгледало је као седам дана у тренуцима среће, а „Раскољников још није знао да се нови живот не добија бадава, да га треба скупо купити, платити га великим, будућим подвигом… Али ту почиње једна нова повест, повест поступног обнављања човековог, повест поступног препорађања његовог, поступног прелаза из једног света у други, познанства са новом, досад незнаном стварношћу.”